Зора

Стр. 122

3 0 Р А

Бр. IV.

ших и традиције, те их почео редом свлачити и то често пута тоном веома необичним у науци, у прашину сарказма и ништавила. Ауторитетом својим поведе за собом млађе коло историчара и „историјска истина" за час би идентиФикована са рушењем традиције, и то рушење постаде модерном манијом. Тако постаде Руварчева школа. Што је ко жешће и с више цинизма обарао освештана предања и рушио народне угледе из прошлости, тим је изгледао наученије и темељнији у спреми. Родољубиви читалачки свијет је у чуду гледао ова штетна и чудна посла, па из страхопоштовања пред научним ауторитетима само жалосно вртио главом; а ако се нашао који родољуб историчар, да испред те немилосрдне критичне косе спасе што од народне традиције, била му је награда да је жигосан као незналица, те изложен опћем подсмјеху и руглу. Пошљедица овог маћешког поступка није дала дуго на себе чекати. Народна красна традиција изложена које у усменом и писменом предању, које у пјесмама нашим, што су свијет задивиле, би изгажена, покошена; новога не би ничег створено у врту наше историје, те остаде нека гола и празна стрњика без цвијећа и мириса, да се око с негодовањем а душа с разочарањем, умором и тугом од ње окреће. Да се изразимо јасније, Фацит свих тих постулата ове нове историјске школе јесте: ми нисмо никад били ништа, сад нисмо ништа, а нећемо никада ништа ни бити. Све што је наше, не ваља и није вал>ало него смо о том у обмани. Једино што код нас још вриједи јесте то, да смо хвала Богу, упознали нашу прошлост у „правој историјској боји." Народ се неће више лудо заносити за потурицом Краљевићем Марком, за кне-

зом — не царем — запамтите! Лазаром, тим слабићем без значајна карактера, за Обилићем, (да је ово име погрјешно, учи дјецу у школској књизи већ, ради научне истине Љ. Ковачевић, он се звао Кобилић) јер је овај мучки уморио Мурата. — Не треба народ да се сјећа више послиједњег деспота свога Ђурђа, јер је био то неки прост варалица и пробисвијет, јер му се не може доказати поријекло а патријарх Чарнојевић славољубив себичњак, који је и сам радио на томе да деспот буде затворен! Даље ћемо дознати од њих да су Војвођани просте добјеглице и незвани гости, да њихове привилегије не вриједе ни по луле духана, да се оне управо и не тичу њих, но Срба у Краљевини Србији. Здраво су нас на даље хвалом задужили наши учени историчари, што су „озбиљним" аргументима доказивали, да Угарска има суверено право на Србију, (!) да Босанци нису Срби (!) а Црногорци да су смјеса Хрвата и Арбанаса! Још само чекамо то, да из ученог ког пера изађе „темељна" расправа, која ће здерати незаслужену глорију са братоубијце и католика Немање и Св. Саве, па тог шврће Душана, с којим се толико размећемо (као бајаги и он момче пошао да освоји Цариград!) па са бјегунца Карађорђа, свињара Милоша и турске удворице Михајла, бечке лутке војводе Шупљикца — е па онда смо на коњу! Наш народ ће онда да прогледи новим очима и од тада ће да се са свим другојачије почне старати за своју будућност, јер се неће више заводити за уображеном славом и измишљеним великанима, те ће трезвено само рачунати са собом и са будућношћу. Како ли су, Боже, заостали и заглупавили остали народи, који не