Зора

16*

Вр. IV.

3 0 Р А

Стр. 123

полажу на ту „историјску истину", која је у ствари увијена непрозривом маглом ! ? Но махнимо се горке ове сатире, да видимо, како други народи раде. Нама, а и читавом ученом свијету наочиглед, направи Смичиклас, тако рећи преко ноћ, из оно мало мршава и магловита историјска градива и извора а с много одушевљења и Фантазије: „сјајну" хрватску прошлост, са „великом Хрватском" и њеним историјским државним правом, ма да је те сјајне и велике државе нестало још раније, но што је наша држава и почела да живи, и ако смо се у исто доба са Хрватима доселили овамо. Њихови историци траже Хрвате где им ни сјемена није било, а наши велеучени модерни историци тврде да Босанци и Црногорци нису Срби!! Па бар да је истина на њиховој страни, но просто самовољно нагађање и извртање ! Мађари шаљу научне експедиције у Кавказ да тамо пронађу колијевку Мађара и гроФ Зичи налази у Кавказу послије 1000 година чак своје рођаке, и Мађарској критици не пада на ум ни да посумња у истину овог обрета, а наши се на нашу ујемчену сигурну прошлост бацају блатом. Консолидовани народи као што су Нијемци, Французи и Енглези, који се немају чега бојати, стварају своју историју увијек с обзиром на политичне и етнографске интересе своје, а ми слаби и расцијепани уништавамо насилно своју традицију, па убијамо тога најмоћнијег Фактора, који уз језик и обичаје чува код нашег народа свијест о етнограФској заједници и цјелини. Из свега овог не излази, да препоручујемо, да у историји треба намјештати и лагати; не, то не одговара достојанству науке, која не трпи ФалсиФикације, а и смијешно је, али је ружно и мрско, кад се било

из неке маније за истином која се и онако не може дознати, било из неке пакосне нервозности насилним начином, често баш и у натаоч истини, само нагађањем и усиљеним постулатима руши оно, што је читавом једном народу свето увјерење што га уздиже и кријепи и чува у заједници. Како ли мора модерна та критика да извија и навија, како да крпари и натеже, док се не скупе неки привидни разлози, да ће да говоре увијек против онога, што се у народу као узорито и лијепо сачувало! За тај начин писања изгледа ми нема згоднија израза до: историјски вандализам, а у томе је наш отац новије историје управо виртуоз. Сјетимо се само (да не морамо цитирати из његовог кнеза Лазара) тона којим се о најтрагичнијим и најсвјетлијим моментима из наше историје пише! Све да ти историчари само сушту доказану истину пишу, био би им овако мрзак и суров поступак неоправдан, не само са патријотскога гледишта (шта је њима патријотизам према научној критици!) него и са гледишта етичког и естетског задатка историје. Да изведемо то. Историја као наука, треба да користи подизању моћи интелекта, необоривим истинама, из којих онда стварамо законе, који треба да практички у животу народа и читавог друштва људског примијенимо. Но како ни социологија није још ни близу дограђена ексактна наука, чије би нам све истине требале да буду познате, но докле још ни налик нисмо доспјели, то је онда историја, као њена грана, да како још мање. Она је још у повоју и много ће стољећа још проћи, док човјек сазна — ако у опће кад и сазна — све законе еволуција тјелесна и душевна живота код народа и човјечанства, другим ријечима истину, коју тражи. За сада тих закона