Зора

Сгр. 124

3 0 Р А

Пр. IV.

и сувише мало познајемо, те пипамо још љуто по мраку. Ту дакле — у историји ■— не може бити истина бар за сада — једини Фактор, којим нам историја као наука може користити. Њена практична вриједност не лежи дакле једино у сазнању недокучних истина, које би нас требала упућивати у законе, по којима се догађаји збивају, па да их корисно употребимо, но лежи више у њеној образовној вриједности, у томе, што треба да гаји и расађује идејале етичне и естетичне, а од ширења ових идејала зависи опће образовање, у овоме пак опет лежи будућа срећа народа и човјечанства. Томе се правцу нагло сад модерно схватање задатка њена,те према том принципу се сад у модерних народа и обрађује историја. Но већина наших модерних историчара не води рачуна о том. Без обзира на то ударили су наши модерни историчари већином сухопарном старом стазом чисто хронолошкога истраживања догађаја без психолошкога објашњења: друштвених прилика, политике, идеја што су народима владале, и идејала којима су се народи одушевљавали. Надмећу се ученошћу и надмоћношћу према „некритичној" традицији, и живе у увјерењу, да су грдан успјех постигли ако су оборили што из традиције, која им је трн у оку; они је шта више руше на силу, а на мјесто њено не дижу ништа, па само руше пред осталим свијетом нашем народу углед политичне прошлости. Са задовол^ством можемо констатовати, да је том погрјешном правцу канда дошао почетак свршетка. Отпор је ту и рађа се ево нама на очиглед. Недавно је против ауторитета Руварчева поводом његових МопГепе§г1па устао у Бр. Колу Томановић, те изнио како је Руварац у пакосним испадајима против династије Петро-

вића субјективан, те нас и он увјеравао о оном што смо одавно и ми видили, да Руварац најирије створи субјективан закључак , па онда намиче и тражи аргументе да, било милом било силом, свој тај субјекшиван закључак начини и „ историјском исшином." А сад нас је ево обрадовао и А. Протић својом колико родољубивом толико и умном књигом Наши модерни историчари.*) Књига је потекла из негодовања, што је Кр. Срп. Академија издала Руварчеве : Одломке о грофу Ђорђу Бранковићу и иатријарху Арсенију Чарнојевићу, са три излета о такозваној великој сеоби сриског парода. Ова књига г. Протића у толико нас је више обрадовала, што јој је писац из Краљевине Србије, у којој се једном чула она оминозна ријеч о „шупљој Фрази". те се он као такав заузима са љубављу за наше велике људе, који Србе доведоше у Војводину, за њихове привилегије, а против нападаја Руварчеве „историјске истине." Та изрека о шупљој Фрази дакле није нашла тамо одјека, па и то нек нас тјеши, да није све онако ружно, како би се хтјело да изгледа. Но да пређемо на саму књигу. У умном и родол^убивом уводу упозорава писац на родољубље мађарске аристокрације, која не жали ни труда ни трошка да уљепша своју историју, па ма „историјска истина" мало морала и зажмурити; према том узору истиче непагриотично писање наших модерних историчара са Руварцем на челу, те вели: „Ми смо увек на нашу рођену штету према противницима каваљери до безумл,а, а према себи прави Кориолани, често тако осиони, да бисмо били ка-

*) Нашн модернч нсторичари. Напнсао Александар Протић, пуковник у пензији. Београд, штампарија код „Просвете" С. Хоровица 1900. Цена 1.50 дин. или 1.40 кр.