Зора

Бр. IV.

3 О Р А

Стр. 146

Акција се брзо развија, коју обиљежавају једна тобожња модисткиња из Париза и један кројач. Модисткиња није нико други до главом грофица Камерата. Она је дошла са својим другом да склони испред Вонапартиста принца, да се врати у Француску и заузме пријесто очев. Војвода је у недоумици, неодлучан је, и у име одговора тражи за размишљање још „три стотине ноћи без сна." Је уоиа <1етап<3е епсог 1го18 сеп{з пиШ тзотте... Чин се свршава једном сценом од великог ефекта. Војкода је сам. Уђе играчица Фани Еслер. Историјски се зна, да је француски принц имао љубавних сношаја са овом играчицом, па чак се сумња да је у том имао удјела и Метерних, који је хтио да уљуља принца љубавним сном, да му се жудња за отаџбином угуши. И дан данас, многи ће Вечлпја назначити Дворску Велику Оперу као гроб Војводе од Рајхштата. Сјећајући се тога ми се надамо при уласку госпођице Еслерове каквој галантној љубавној сцени. Али мјесто тога, Фани с пуно респекта прилази принцу и мјесто да му даје низ пољубаца она му прича низ Наполеонових побједа, за које он није могао дознати, јер му све књиге, које говораху о његовом оцу, бјеху неприступачне по наредби Метерниховој. Ову неочекивану, пуну фине романтике, сцену, обрадио је Ростан необичном вјештином, представивши нам Еслерову у свијетлијој, идеалнијој боји, која повјерени јој задатак врши сасвим натрашке, те мјесто да га опаја својој калинеријом и увлачи у мрежу равнодушности, она га подсјећа на великог оца и тим помаже Орлићу да своја крила славним предањима снажи. Тај завршетак чина јако утиче на гледаоца. Други чин нас доводи у царски двор у Шенбруну. Принцу баш предају два учитеља историју, у којој је све изостављено што би се ма и најмање дотицало Наполеона. Али се Орлић пробудио, јер је дознао за величину свога оца, из уста која су га морала пољупцима успавати.

За вријеме лекције дошавши до године 1805. они рекоше да се у њој није ништа догодило. „А Император? Шта је он радио: упита Орлић." -— „Који император?" запиташе учитељи — „Мој отац" кликну принц и у једном душку, у једној грозничавој тиради, поче, на ужас својих учитеља, ређати побједе Наполеонове. Стаде им набрајати да се те године предао његовом оцу Улм, да је заузео Веч, а говорећи о његовој побједи код Аустерлица, „гдје сунце метну у историју једним осмијехом", са необузданим заносом кличе: — II <Ш; еп <^а1орап1; зиг 1е {хоп! <1е ћапсИеге: „Аш 18, II Јаи* Гппг раг ип соир с1е {оппеге!" II уа, !асћап1; <1е ГеШ-тајог уегтеП. 1/агтее ез! ипе тег; П аШп<1 1е 8о1еП. II 1е уоП; 8е 1еуег <1и ћаи* <Г ип рготоп1о1ге 5 Е1; сГ ип 8оиг1ге 11 те4 1е 8о1еП <1ап8 1' ћ1з1;01ге. Учитељи се пренеражени удаљују. Мало доцније гледамо како му његов пријатељ гроф Прокеш — онај исторични Прокеш — предаје стратегију. Али, гле чуда! Мали дрвени војници, којима се маркирају разни тактични положаји, носе мјесто аустријске француску униформу. За ту метаморфозу имамо захвалити једном старом гунђалу, бившем сержану Наполеонове гарде, Фламбо-у, названом Фламбару, који се необичним начином ушуњао у шенбрунски двор, да Наполеоновог сина двори и штити, као што штићаше заповједника Велике Армије. Пјесник је представио тог окорјелог ратника садјетињим срцем, које му налаже, да своме младоме господару припреми радост претварањем малих дрвених војника, обојивши их кришом, у војнике Наполеонове војске. Колико ли има наивне њежности у овоме моменту, који тако добро карактерише старога Фламбара, што утјешљиво, као дјетету, дошаптава младоме принцу, кад му дигоше преображене војнике: „Ми ћемо и друге опет обојити!" Доцније прима војвода маршала Мармона, војводу дубровачког, коме оштрим тоном пребацује издајство, које је починио према Наполеону. На Мормона то 19