Зора

Бр. IV.

3 0 Р А

Стр. 151

се човјек роди књижевником и да књижевничка проФесија не тражи особитих припрема. Бадава ћемо им говорити, да је Крилову било више од четрдесет година кад је почео писати своје знамените басне, да је Љесков почео писати тек око 30 године, даје Сервантес написао Дон Кихота, кад му је било 60 година и да су, шта више, многи генији своје најзрелије саставе написали не у млађе доба. Ипак, дакле, влада предрасуда, како књижевнику не треба припрема, а та предрасуда чини један од главних узрока, зашто је речена заблуда толико распрострањена. Но упоредо са тим узроком, иду и многи други. Име књижевника некако је чаробно! Слава занесе људе, по томе што су сви људи мање или више самољубиви. Чак и писац трећега степена довољно је чувен, а име великога звони по свима крајевима отаџбине. Људи неће да појме, што чак и за то, да би неко постао и књижевник трећега степена, треба видна талента и много труда Они читају какво дјело и мисле, како је у њему све просто, вјерно и лијепо. Зашто и ми не би пробали ? Они и не појме, да баш оне простоте, вјерности или љепоте има само у даровитијега писца, који пишући треба да напрегне све умне и душевне способности..." * Познати руски приповједач Антон Чехов, недавно је написао нову једну приповијетку. Натпис јој је Дама са псетанцетом. Ту се приповиједа о једној дами, којој додија живовање са мужом — чиновником, па, узевши своје псетанце, бјежи најахту, да би, ма и на краће вријеме, била одаље од њега. На јахти се упозна с Дмитријем Дмитријевићем Гуровим, кога су рано оженили, па и он од своје жене побјегао на јахту, — и њих се двоје зближе. Кашње се састају и на јахти и у Москви и у губернијском граду, гдје она има своје имање. Обоје њих осјећају потребу да живе као у законитом браку, али не знаду како? С тим питањем Чехов н завршује приповијетку. Вриједно је, да напоменемо мишљење двојице одличних руских критичара о овој приповијетци. Први критичар Буренин (у листу „Новоје Времја") куди приповијетку. По његову мишљењу она није довољно обрађена, те, према томе, није ни успјела. Други пак критичар Семетковски (у „Њиви") хвали је, тврдећи, да писац прекрасно црта душевно настројење свога јунака и да питање, које је у овој причи изнио, заслужује озбиљну пажњу. * н нђ Гус-в, драма вче 5 дњиств1лх-б , переводт. сђ чешскаго И. М. Ивакина и И, И. Гиллака. Книгоиздателгство И. К. Голубева вт, Москвгв. — Књига, која носи горњи натпис, прва је књига на рускоме језику, што је уредништво „Зоре" добило на приказ. То је одиста једно пријатно изненађење, које нам даје повода да се надамо, да ће нас се старија наша браћа Руси од сада чешће сјећати, те нам своје књиге на приказ слати, како би о њима подробније могли српску читалачку публику обавјешћавати. Као што се из натписа види, ова је драма

преведена са чешкога. Писац јој је Јосиф Кајетан Тил. с киме нас преводиоц Гињак, предговору, поближе упознаје. Из тога предговора вадимо ово: „Писац драме Јосиф Кајетан Тил, један од најдаровитијих и најплоднијих представника младе чешке литературе четрдесетих година. У многобројним саставима његовим, који су задахнути ватреним осјећајима патриотским и одликују се сјајном умјетничком Формом, Тил је ускршавао пред Чесима прошлост њихову, пажљиво и одушевљено цртајући идеалне стране њезине. Историја Хуса, по своме дубокоме националноме смислу, морала је свакако пружити надахнућа пјеснику — патриоти и драма „Јан Хус" јавила се као једна од најрјечитијих свједоџаба о примамљивом таленту и патриотском раду Тила." * Чешки часопис У1а$1, што излази у Прагу иод уредништвом Томаша Шкрдле, у своме 6 броју, доноси подужу биљешку о белетристичним листовима српским. Писац биљешкеје познати чешки књижевник и пријатељ српски Јан Трештик. — 0 „Новој Искрн" изражава се врло ласкаво. Истиче, што доноси више пријевода са словенских језика, а жали да чешкој књижевности не поклања више пажње. Он замјера у опште свима српским листовима, што не доносе више пријевода са чешког језика, кад Чеси одиста имају изврсних књижевника. Од радова у „Искри" хвали приповијетку Рад. Домановића Л хлеба?... — ,Бранково коло" хвали, као веома озбиљан и омиљен лист. Од радова, што су у њему изашли, спомиње Кнез Градоја од Орлопа града и Пред Косовом, као и пријевод Кубине студије Српска и старогрчка музика... „Босанску вилу" спомиње и хвали као лист за народ, кога вјешто уређује Никола Т. Кашиковић. Допада му се Цветићева прича Нисам крипа и Пјесме Алексе Шантића... — За „Зору" каже, да је покренуло коло млађих књижевника, који се окупише на обалама хладне Неретве. Из тога кола истиче Дучића, Ћоровића и Шантића. За првога вели, да је био уредник „Зоре", те особито хвали његов начин уређивања, а нарочито што се књижевним биљешкама поклања већа пажња. Издање му се такођер врло свиђа. Од радова спомиње и хвали Богојављенску ноћ Ћоровићеву, Миша Матошевог, уредникову причу У башчи и његове пјесме Лејили. Затим хвали пјесме Драгутина Илијћа и Алексе Шантића, спомиње пријевод Мати од Габријеле Прајзовеи чланак о Сметани — Просвјету, Просиетни гласник, Женски свет, Учитељски пријатељ и Младост спомиње са неколико редака, а Полицијски гласник хвали као стручан лист, встичући нарочито хумореску Поп Санда , што је изишла у њему. Сшраха * У Паси, близу Париза, постоји Банка за шиокевнике, која књижевницима у невољи радо даје 5 до 20 Франака у зајам, без интереса, а само на часну