Зора

Стр. 204

3 0 Р А

Бр. VI.

хришћанско дете уз припомоћ МацесФелдову, који би за то добио титулу јеврејског хаџије! Ето шта значи што сам 13 марта почео бележити догађаје у овај записник. 10. Амрила, 1891. Дошао истражник. Удесили смо ствар тако, да најпре саслуша кмета, па онда оне сељаке што су с њиме тражили рабинера по тавану и подруму, јер они због оних јексера и осталог морају у свему потврдити кметов исказ, па онда унијатског попу, с којим је постигнут споразум, па кад попара буде скувана онда Јона Папука на среду. Тако је и било. Кмет је казао, да му је Папук доставио, да је својим очима видио кад је МацесФелд мамио оно дете на шећерлеме, а иза њега је стојао рабинер и држао у десној руци велики оштар нож, левом руком гладио је браду која му је као у јарца, е из уста му вире два велика зуба. Сељаци ни оком нису тренули при својим исказима, и све су потврдили што је кмет казао. Унијатски попа није се могао сетити, да је звонару причао буди какав сан нити се он кад год упуштао с њиме у подобне разговоре. Јон Папук није ни стигао да што искаже. Чим поче говорити, истражник викне: лажеш! И тако он оста крив за све, МацесФелд је био задовољан што је успео задати страх и попу и кмету, а ја што се ствар није ни мало о мене очешала. Кад је истрага била свршена, истражник је посетио најпре школу па после и пошту, и остао је код мене на преноћиште. По вечери је било говора о разним местним догађајима, реч је водила моја жена и веома је хвалила учитељицу.

Морам напоменути да је истражник млад и леп човек, и да се веома укусно одева. 11. Априла, 1891. Данас је истражник опет посетио школу, па је одмах затим отпутовао у град да реФерише о резултату истраге. Сутра идем и ја у град, да реФеришем среском капетану нешто друго. 13. Аирила, 1891. Био сам јуче у граду. Уз пут ми дође да размислим о свему ономе, а имао сам за то довољно времена, јер је град два сахата далеко од нашег села. Најпре сам поставио себи ова питања: Да ли се заиста удварам Салики или поштарки ? — Ван сумње је да им се удварам. Па зашто то чиним кад сам жењен човек? — Одмах сам био на чисто с одговором: За то, што се жена сваки дан свађа самном, ништа ми не верује, у све сумња и непрестано врача у карте да јој кажу шта ја мислим. Па добро, кад је све то тако, мишљах даље, шта управо хоћу ја да постигнем удварањем поштарки и Салики, и налазим ли ја да је моје удварање нашло одзива у њих? Е, ту сам већ запео био с одговором. Мислим, мислим о томе, кад у тај мах прођоше једна кола мимо мојих кола, а у њима седи — поштарка! Спахиска кола, —услужан је наш спахија према њој, — добри коњи, па једва стигох да је поздравим, тако је гонила. То ме сасвим помете у даљем размишљању о ономе, него ми се наврзе мисао: Зашто она иде баш данас у град и зашто онако јури ? — Бог би је знао, чуће се, а и састаћу се ваљада с њоме У граду.