Зора

Стр. 226

3 0 Р А

Бр. VI.

очима, шире и узе ноздрве, набирају чело, напуће уснице и млатају рукама око себе, као да што хватају по ваздуху, а ноге, без икаква разлога, иду тамо и амо, као да под њима гори под. То није умјетност. То није природност. Отуда и она несрећа за нас, што нисмо кадри да заборавимо да смо у позоришту. А то је прави задатак драмске умјетности. Изнијети живот вјерно, па да изгледа, као да у тој соби, колиби, палати нема четвртог зида и ми смо, готово мимо воље, свједоци неког догађаја, као човјек кад прође крај каква прозора и случајно чује нешто, често почетак или свршетак какве породичне трагедије. То је мета сваког данашњег позоришта. То треба да буде и нашег... Мислим да је то, рад чега је гца Шумовска, велика, чистокрвна умјетница и рад чега је омиљена у нас. Т° Ј е за нас не_ што ново. Ми нисмо научени, да нам ко на позорници, обично, природно говори, да нам најзначајније психичке моменте изнесе обично, природно, као у обичном животу. Ми смо навикнути на декламовање у сваком случају, на манито викање, кад душевна борба треба да достигне кулминациону тачку и на неке званичне, шаблонске покрете од којих се, низаглаву, не смије одступити. Кад је дошао Салвини, кад је дошла Шумовска, ми смо се убезекнуто питали: је ли то умјетност, је ли то позориште? Та то ни најмање не личи на позориште, то није оно наше традицијонално приказивање, то, то личи на живот? И јест, то је био живот, живот ватрен, бујан, грозан, малаксао, млак, тих — то је био живот... Француски комади са својим вјечитим темама о браколомству, са својим тако званим психолошким тезама и неком духовитошћу, којом се највећи безобразлуци некад увијено, а некад не увијено кажу, врло су омиљени у нас. Ми волимо

да слушамо оно праскање француског духа и оне бестидности, јер смо и мк пола истог кова, јер и ми волимо градити досјетке, на рачун нашег лијепог језика, у коме свака ријеч има свој реп. Није ни чудо што су се такви комади давали, у којима ће гца Шумовска гостовати. И ја јој не могу одати већу хвалу, него кад кажем, да је умјетница од главе до пете и да је њезина игра врло природна, као да се уживила у дотичну улогу. Оно што напријед рекох важи за све њезине улоге из француских комада, и мени ће врло мило бити, ако гца Нигринова уклони и најмању трунку руфетлијске зависти и простудира игру наше гошће. Рекао сам простудира, а не копира. У неколико има истих одлика, али, Боже мој, ко се живи нема вјечито чему научити. Можда има у души гце Нигринове нешто, нешто врло мало што још спава, па треба да дође утицај с поља па да се то пробуди. Давала се Ђурина Јелисавета. Жао ми је, што и о тој представи морам ријеч двије рећи. Овдје је гца Шумовска изгледала, као каква звијезда на тамном небу. Они слатки Ђурини стихови текли су из њезиних уста, као мед и млијеко. Звучан глас створен за добре стихове, био је запојен топлином и нама је у позоришту овладало оно исто расположење, као кад нам је у дјетињству причала баба, крај топле пећи, заносне бајке, које се почињу с ријечима: били једном цар и царица, али то наше расположење на махове је убијало оно ужасно и досадно ачење наших приказивача, који су Ђурину појезију сјецкали и карадили, као да је то гомила ријечи, којој нема ни краја ни почетка. Наши људи не знају шта је појезија, шта је стих. За нашу позорницу нису никако стихови, та и проза много пати. За име Бога, та ни са „стиховима" оног лојалног човјека не поступа се тако... ЈТера С. ЈИалетоб.