Зора

Бр. VI.

3 0 Р А

Стр. 227

О О _ О О ^_1

Оцјене

и

проказа

Уојаса. НгзГогГјзШ готап гг Возпе, паргзаГа Ја§ос1а ТгикеГка. Свакоме, који ијоле пажљивије прати новију хрватску књижевност, мора упасти у очи, како многи приповједачи хрватски поклањају нарочиту пажњу Босни и Херцеговини, те градпво за сво.је приче и романе отуда узимају. Готово сваке године појави се у хрватској књижевности или роман или каква приповијетка, под чијим натписом обично умије да стоји „из босанског живота" и, колико се види, те се ствари доста радо и читају. Много их има, који се интересују за ове наше земље и ако никада ногом ступили нису на земљиште њихово, па да би се поближе упознали са животом њихових становника, не могу а да не купе и не читају те романе и приповијетке, у којима би, наравно, требало да је што вјерније и истинитије описан тај живот. На жалост, ко је год читао хрватске писце, тај није могао ни из близа упознати Херцеговце и Босанце, а није могао из једног врло простога разлога, — што њих ни сами писци боље не познају. Има их међу Хрватима, који су писали „из Босне" а никада ни крочили нису у њу, а има их, који су се само неколико пута тек по мало бициклом и жељезницом прошетали кроз њу, држећи да су све видили и упознали пада могу чак и писати о њима. Због тога њихове ствари и испадају површне, блиједе, јадне и гогово увијек изобличене. Колико смо се пута срели, у списима тих писаца, са неким особама, које би прије доликовале Кини и Јапану, него Босни и Херцеговини. Час су то разбојници, лупежи и убице, час опет добричине који ни мухи

зла не мисле; час су дивови и небојше, час кукавице и глупани. А увијек су само лутке, које играју и раде онако, како их писац за конац вуче. Да потврдимо наше мишљење, навешћемо дјела неких признатијих писаца хрватских, које је критика апострофно хвалила. Нећемо се обазирати на И. Милетића, што је писао јадне Сг1е Гг Негсе^огаске гаргете , ни Иву Добжањског, што је избацио још јаднију За^ки, па ни Зорића по чијој РгозјаИпјг нема у Босни поштена човјека, него је све лопов (а у кога Неретва тече кроз Босну) него ћемо се зауставити на Лепушићу и Осману-Азису. Први, сиромах, не познавајући Босне, шаље често своје Далматинце у њу, па их кашње назива Босанцима и као такве их и описује, или ако не чини тога, а он неким мангупима надјене имена Мујо, Алија, Ристо и т. д. па их обуче у одијело Босанско (а то је лако кад на свијету има и Фотографија), тутне им чибук у руке и поред гомиле хрватских наметне им неколико турских ријечи, па ето вам поносних Бошњака, врсних земљака Кулин-капетана. Осман-Азис једва се нешто мало разликују од Лепушића. Они се разликују само у томе, што су обојица рођени Херцеговци, па ако ништа, а оно у гомили лутака, сретнемо и по којега живога човјека, прави тип херцеговачки. Жалимо само, да је таких типова врло мало, а што је главно, они нигдје не играју главну улогу, него су тек онако убачени за допуну какве слике, те на тај начин остану забачени, неопажени. Њих, обично, засјене главни јунаци, који тако раде и говоре, као да су рођени у сред бијелога Загреба, Но има хрватских књижевника, који се сами осјећају неспособни и неспремни да 29*