Зора

Стр. 228

3 0 Р А

Бр, VI.

ћиШу приповијетке из савременога живота у Восни, а ипак хоће да пишу о њој. Они се тада враћају у прошлост и, пребирајући прашне књиге и хартије историјске, гледају, да из њих што год извуку и нађу градиво за „историјске приповијести" или „приповијести из прошлости Восне." На челу тих писаца стоји Јосип Еуген Томић, који је недавно славио двадесетпетогодишњицу књижевнога рада а чијеме таленту Хрвати још одавна химне пјевају. Он се јавио са Етт-а^тот 1јиЂот и Хтајет оЛ Возпе. У првој приповијетци пренио је радњу више у Славонију него ли у Босну. Она нам наличи више на какву баЈку, него ли на приповијетку из оЈсшота. Читајући њу, човјек не може, а да се чешће не сјети нашега Видаковића или, ако хоћете, и Чеде Мијатовића. Другу су му назвали класичном, а и она једва да одмиче нешто од прве. У њојзи се једино истичу Хусеин-капетан и побро му Видајић, али оне многе случајности, изненађења па неке особе које су прије све него живи људи, покваре и оне утиске, што их њих двојица оставе у нама. За Томићем се поведоше писац приповијетке Ргпгз Негсе^оумае што је излазила у лањском Угепси и списатељка, чији је роман сад пред нама. Разгледаћемо и њега. Војачу списатељка назива историјским романом. И одиста, колико се види, он је писан по историјским фактима, те је с те стране одговорио натпису. То му је уједно, по нашеме мишљењу, и једина врлина. Композиција нам се не чини најзгоднија Војача, која би, према натпису требала да је главни јунак романа, блиједи и далеко заостаје иза мужа, Томе. Она се чак не истиче ни мимо Милована, дједа Томина, а то је већ једна погрјешка и то велика погрјешка. По свеме изгледа, да јој списатељка ни из близа није поклонила пажње колико би требало, нарочито у психолошким моментима, који су, у овакоме дјелу, одвише слаби. Судбина њезина, која би свакако требала да нас гане, не дојима нас се и оставља нас хладнима. На крају крајева јунакиња постане досадна,

да смо, довршивши читање романа, чисто одахнути морали, као након каквога тежег посла, који нас је изморио... Тома је, као што споменусмо, главни јунак. Тај, испочетка толико симпатични младић, када за љубав господства и власти гази оно што му је најсветије љубак своју, постаје нам гнусан и одвратан и, ма да би га списатељка у неколико и правдала, ми не можемо да му опростимо, него га мрзимо до краја. Недошљедност у карактерисању његову јасно се истиче исто као и у карактерисању друга му Иваниша, који нам испочетка изгледа покварена душа једна, (кад оно зове Тому на мегдан) а кашње се претвара у врло честита и поштена момка. Старац Милован шћаше нам бити најбољи, да, случајно, и он не преврну. Човјек, који испочетка једва пушта Тому од себе, а кад га пусти, пусти га само за то, да помогне отаџбини и који, кад једном Томо спомену о круни, оштро га прекори због тога, кашње сам одвраћа Радивоја од круне, а салг ради на томе, да је Томи устакне на главу. Он је у виду богомољца, просто присилио Радивоја да се одрече круне, јер по овоме задњеме нигдје не видисмо, да би се је он сам драговољно одрекао. Може ли нам се дакле и тај богомољац свидити ? — Никада. Овдје смо изнијели наше мишљење само о главнијим особама у роману, а кад су оне оваке, онда се може мислити да споредне не само да нијесу боље, него су далеко слабије од ових. По овоме се најбоље познаје, да је списатељка поклонила далеко више пажње историјскоме градиву него ли особама романа, да је писала више историју него роман, а тиме се управо и огријешила. Она нас у велике потсјећа на нашега Андру Гавриловића, који је увијек са својим историЈСКим романималоше прошао. И осим овога овај роман пати од многих недошљедности, сувише дугих а сухопарних описа, развучених а одвратних сцена и од оних непрестаних случајности, којима су претрпани сви стари романи а због којих су највише и забачени. Језик је, као у већине хрватских књижевника, и одвише слаб, а само је издање укусно и лијепо. Сауадник.