Зора

Стр. 242

3 0 Р А

Бр. VII.

небу. Мислио сам да је крај седници и мојој патњи. — Ех, пошто смо дневни ред исцрпли, молим госпођу председницу да затвори седницу. И опет зазвони звонце, некако слатко, мило. И председница рече: „Проглашујем да је седница закључена. Захваљујем перовођи на доброти, а госпође одборкиње молим да.још мало остану. Ако мисли ко да ме је интересирало шта ће одбор даље радити, вара се. Ја сам обукао капут и дочепао се врата. — Господине проФесоре, само још за који тренутак! Пренеражен испустим шешир из руку. Колена ми клецнуше и ја престрављен погледам у председницу. — Били би вам врло обвезани, да нам покажете како се држе и одборске седнице. — Опростите, госпођо, ал ја сам уморан. А имам и хитна посла, — рекох очајно. — Само тренутак два. Бићемо брзо готови. Сад нема више избора. Јелте, госпођо, да може остати? — Још једно четврт сата. Ваљда нећеш бити тако негалантан, да нас одбијеш. Ах —• и ја остадох! * * * — Молим, дакле, госпође да заузму места и да се отвори седница. Одборкиње се наместише са званичним лицем и седница би отворена. Упозорим их како ново друштво треба да јави свима сличним друштвима да је ступило у живот. Пошто ми је испало за руком, да их убедим, да нема смисла да се све потпишу на тај допис, запитам их како мисле вршити свој племенити посао ? — То је лако! Трошкова немамо. Новац од уписнине и од чланарине делићемо сиротињи. Куповати деци хаљине, књиге, лечити. — Хја, али само како? Ко ће заћи, да нађе поштену сиротињу?

—- 0 сиротиње има и сувише! Ето стара Анка, — усуди се да примети једна одборкиња. — А баш! Још и такима да дајемо! расрди се госпођа Цвејићка, — неће та прстом да макне. Ето сам је јуче звала да ми помогне, дошао ми брат био са младом, па неће. Него, драге моје, што те великоварошанке имају шика, то је чудо! Па онда те тоалете! Четир свилене хаљине понела за то неколико дана. Ах ал онај нови боа да сте га виделе! То је ствар! — Какве је боје? Јел грау, садје грау модерн! — Да, силберграу, али од неке животиње, не знам како се зове. — Е сад већ није више силберграу модерн, сад је црн, ето видела сам ономад, све носе црне. — О молим, Пештанке ваљда ће више знати шта је модерн. — С тобом се не може изаћи на крај. Увек ти имаш право, а ја ти и опет кажем — силберграу ! Ја се почнем врпољити. Председница зазвони. — Молим госпође да послушају. Ако се хоће да врши та племенита задаћа онако, како би... — Ја мислим, — прекиде ме госпођа Радићка, — пре свега нам треба новаца. Без новаца нема ништа. Треба да буде што више чланица. Ето, није се уписала Перићка, па Адамовићка, па Симићева; све те треба натерати, све да се упишу. — А зашто се, бога вам, није Јосићка уписала? Запита председница. — Ех зашто! Знате ваљда како је код њене куће! Муж јој хвала Богу, као Турчин. Шта он каже, то је тако Вели, помаже он сиротињу на свој начин. А то се тако не ради. Што вам је то тврд човек! Ето већ две године видим је у истом старом шеширу, са оним, знате, са плавим пером. Већ је и врапци познају. Изгледа као бабица.