Зора

Стр. 244

3 0 Р А

Бр. VII.

— Мора се метнути доста соде у њега, наравно. •— И то какве соде?! Нипошто нове, него старе! — О, баш на против, увек је боља нова! — И ја мислим, да је нова боља. Ја сам пробала са старом па не ваља. —■ Е питање је од куд сте је узимали и колико сте метли. Ја погледам очајно у председницу. Мора да сам бедан изгледао. Смилова се и зазвони. —■ Дакле слажу ли се све госпође с предлогом, да се на Митровдан приреди костимиран бал ? — Слажемо, слажемо! — У великој сали, са војничком музиком? — Наравно, наравно. — Онда треба да се изабере пододбор који ће спремити све. Ја пребледим испред новог избора па се продерем: — Не треба! Поделите посао, па ћете све радити по мало. — Тако је. Онда се морамо ово дана опет састати, да све још једаред промислимо и ништ не пропустимо — рече председница. — Дакле заказујем нову седницу у идућу недељу, те затва...

Даље нисам чуо јер сам уз кратак поздрав већ био на улици.

Ви сте сигурно љубопитљиви да чујете још како је тај бал испао. Тај је бал испао врло рђаво. И то прво за мене, јер сам се свадио, још пре њега, озбиљно са женом. Нисам јој дао захтеваних „само 50 форината" за костим а 1а Ротраскпзх. Тек смо се ово дана помирили. Што се самог бала тиче ни он није добро испао, прво и прво и није могао добро испасти, јер —■ на највећи јед и највећу радост — није ни одржан! Јасно ће све бити зашто, ако кажем, да је она несуђена председница Деспинићка (сада фактична подпредседница у новом: „Удружењу госпођа у добротворним сврхама") жена — нашег началника, а наш је друштвени одбор, с великом пажњом, спремио за бал све и сва, чак се и задужио, а заборавио да свој бал пријави полицији. Последица тога је била: велика свађа и завада у месту; пад градоначалника; ново груписање странака политичких и »елика новинарска препирка са звучним чланцима као: „Наше добротворке", „Уставност и самовоља у XX. веку", „Зар тако?", „Машкаре" и „Куд ће вам душа" и т. д., а свет је рекао: Тако је то где има женских добротворних задруга.

П,

Наша кратака — Драгуткн Ј. У[лутј-ћ —

1рошле године уредништво Јоре истакло је некпх десет питања о српској сувременој књижевности, позивајући српске књижевнике да на њих одговоре. Одговори су дошли; али у колико је мени познато, ниједан од КњиокепниТга , у пуноме смислу ове ријечи, није одговарао. То су одговори махом наших критичара и људи, који се баве критиком.

Цијељ дакле није постигнута онако како се желило, али је ипак добит с друге стране. Имамо потпуно груписано и по свима нашим струкама књижевности, обиљежено мишљење наших критичара. А то је, не мала корист за књижевнике, којима је пречишћен суд укупне српске критике оно што и једрењачи вјетар, кога бродар жељно изгледа.