Зора

Бр. VII.

3 0 Р А

Стр. 245

Али сад, када су наши критичари дали свој прекаљени суд о нашој књижевности, мислим да би тако исто било занимљиво поставити Питања: шта Српски Књижевници мисле о нашој књижевној критици? Ово се питање само по себи намеће свакоме књижевнику, који је редовно пратио „Одговоре" наших критичара. И нека ми се дозволи, да овдје, за сада, прикажем неколико утисака што их задобих пратећи њихове „Одговоре". На првоме мјесту утврдићемо општи утисак. Он је двојак. Прво, ни у једноме изложеноме питању ни један се критичар с другим не слаже, па се то неслагање опажа често чак и код генералних појмова; и друго, сви, изузимајући једног јединог, г. Ђоку Попогтћа говоре о Српској Књижевности игноришући и са нарочите висине ауторитетске непогрјешивости, као према једној примитивној, још врло ниској књижевности, о којој се и нема Бог зна шта рећи. И ма да су баш наши сунремени књижевници за пошљедњих 20 год. дали приличну количину дјела од трајне вриједности, и ма да ни један од тих критичара, осим г. Љ. Недика, не дадоше у својој струци ништа ни приближно налик трајним успјесима књижевних дјела, они ипак са такве висине погледају на нашу Књижевност, са какве се, но свој прилици, ни стручњаци свјетскога гласа не појављују. Заиста занимљив моменат за психолошко проучавање наших прилика! А овај игноришући и императивни тон према лијепој књизи нашој све је одлучнији што је дотични критичар млађи. И то тако иде по степеницама: пгго млађи то набуситији а што старији то блажи и расположенији. Пођите од најстаријега Ђ. ПопоЂића па до најмлађега г. Слободана Јокановића и обратно, па ћете се увјерити и сами. Можда је томе узрок степенаста разлика између младачке бујности и старачке трпељивости, доктринарског теорезирања

и животног искуства? Можда! Ми ово тек напоменусмо да прикажемо онај општи утисак ових „Одговора". А сад да пођемо даље. Књижевника, који мора да се обазире на суд савремене критике тиче се на првоме мјесту да сазна: шта је Критика, и да ли је њезино естетско мјерило у начелним и општим питањима једно исто или не ? Судећи по овим одговорима, рекли би: колико вјера толико мјера! Нико се ниским ни у најелементарнијим погледима не слаже, ма да се сви они у нашој књижевности баве критиком као стручно спремни и позвани. Ево примјера. На Зорино питање о Српској Драми ми смо добили неколико по све различита одговора. Г. Слободан, који је већ у почетку својих одговора онако лаконски „констатовао", да се одавна није јавио ни један прави пјесник, ни један драмски писац, вели за Драму: „изгледа да је она са Стеријом не само почела него и свршила." Дакле за пуних педесет година Српска Драма није ни по форми ни по садржини ни стопе коракнула. И још више! Она се не налази ни на нивоу Стеријиних драма! Други један, г. Милан Недељковић изјављује да је Драма „обамрла", па не говорећи ни кад ни зашто, ни у чему; он нас бар тјеши, да ће она доћи к себи „кад вријеме донесе собом таленте за њу." А сад, ево, шта вели г. Ђ. Попотк: „Можда би смо од свију грана наше Књижевности могли бити понајзадовољнији са напретком, који је учинила драмска књижевност. Од Рајићева Уроша до даиатњих драматских производа какав напредак! Комедија и грађанска драма ниже стоје; али историјска драма неће уступити тој врсти у других Славена." Није ли ово поучно? Два тако антиподична мишљења о једној грани Лијепе Књижевности! Један је презриво игнорише и „констатује", да је она прије 50 г. започела и свршила, док други тврди, да