Зора

Стр. 246

3 0 Р А

Бр. УП.

је баш ова грана наше књижевности накит, који не уступа тој врсти ни у других Славена! Сад како да изађемо из ове забуне? Чије мишљење да усвојимо? Ђ. Поповић, као најблажи, покушава бар једним примјером да и образложи своје увјерење, подсјећајући нас на Рајићева Уроша, али Слободан ни толико! Њему је и данас она наивна романтика, оно сентиментално приказивање историјских и друштвених прилика, онедрамске нелогичности и скроз непсихолошке личности Стеријиних нпр. Хајдука, С.ирт Стекана Дечанског и Београд некад и сад углец; та му дјела и данас стоје, без сумње и са умјетничког и сувременог схватања живота, као углед; она му и данас импонују. Нема сумње то је лијепа пошта према Оцу Српске Драме, али сумњамо, да ће ико који познаје развитак наше књижевности кроза свих пет деценија овако што тврдити. А сад даље. Докле М. Цар и Љ. Недић налазе у српској књижевности неколико праваца и утицај западне литературе, дотле г. Слободан одлучно тврди да се у Српској Књижевности не осјећа никакав утицај из стране литературе, јер „наши књижевници по пра-вилу не знају стране језике и не праве сувремени покрет." ') И тако редом. Једнима је Ст. Сремац хумориста, другима сокачки писац, трећима отужни и груби материјалиста, а четвртима најбољи представник наше Приповијетке. Једноме ') Како се од ока нешто тврди, довољно је да наведемо имена наших књижевника, који воде ријеч у књнжевности: С. Мата-вуљ (француски и талијански), Сремац (њемачки и мађарски), Нушић (франдуски и грчки), М. Јакшик (њемачки, мађарски и и латински), П. АдамОЂ (њемачки, латински и старо грчки), Глишик (Француски, њемачки и руски) ОдаЂић (Француски, њемачки и руски), Дучић (француски, њемачки и руски), М. БудисаЂљетћ (њемачки и латински), И. Ћипико (француски, њемачки и талијански). Па кад би заредили и међу оне млађе на жалост покојне цисце, увјерили би се да нема ни јед-

је Пјесништво на висини а други га и не види. Једном ријечи, општа анархија у критичарској Републици! Па кад такова несређеност влада код најелементарнијих, општих питања, онда настаје питање, да ли критика са оваковим појмовима врши свој благодарни утицај на развитак наше Књижевности и да ли наши Књижевници имају разлога да буду захвални таквој критици, која, без обзира на наш укупни развитак, прилике и вријеме са онако узвишено надутим тоном преко рамена одсијеца? Ја мислим, да бих, као Књижевник пао у погрјешку наших критичара када бих пошао њиховим стопама и своје мишљење од ока изрекао. Но прије него ли о томе речемо намеће нам се јецно питање: је ли Зора у опште имала разлога постављати оволика питања на један мах, па још на опшпге гласање? — Одговор је: није ово било опште гласање; овдје су дали свој суд сви виђенији наши критичари! Лијепо ! Но ја мислим да у нас још нису рашчишћени појмови ни разликовања између правих, стручних критичара и људи образованих, од укуса, или боље рећи дилетаната. Када би с тим били на чисто онда за цијело, поред имена једног Љ. Недића и М. Цара не би набрајали и имена људи, којима је критика само „шпорт", разонођење, и који су још и сувише непрекаљени самосталношћу скога естетског укуса. Међу свима овим именима само су тројица на своме мјесту: Ђ. Поповић, Љ. Недић и М. Цар. Међу њима ћете, поред свих нога , који није располагао бар једним културним језиком, било Француским, њемачким или руским. Ено пок. Св. Ранковића, Војислава, И. Вукићевића и Вл. Јовановића. Изузимајући једног јединог Јанка који, (бар до скора, прије четири године) није знао ни један језик, ми не знамо за оно „правило", да српски књижевници не знају стране језике „и не праве сувремени књижевни покрет Д И.