Зора

Бр. VII.

3 0 Р А

Стр. 247

супротности, наћи потребне сређености, неке сталожености, која нам даје јемства, да су ти људи, прије свега промишљали и са сваке стране окретали о ономе што говоре. Па, ето, и међу њима налазимо огромне разлике, баш у питањима елементарног значаја. Докле Ђ. Поповић говори о нашој драми са највећим пијететом, дотле ЈБ. Недић прелази преко тога важног питања са једним обећањем, а М. Цар слијеже раменима, не даје непосредан одговор, али посредно изјављује, да она не одговара ни приликама ни потреби. Па кад ни у наших правих критичара нема у оваковим питањима ни приближности, онда како ћемо тражити тога тек од дилетаната, „љубитеља" критике? Но хајдмо даље. Други један критичар из ове групе Зориних одговорача разматрајући и тражећи узроке слабој књижевности, вели, да је један главни узрок тај, што се у нас књижевност сматра као занат, услијед чега „ми имамо велики број људи што се издрокачзају писањем, али који су, што се књижевне спреме и васпитања тиче, још при буквару." Тако г. Сђ . Јакшик. А Ђ. Поповић: „Врло сам рано дошао до увјерења, да своје књижевнике не смијемо мјерити са апсолутним мјерилом, јер то нису по заиату списатељи, нити им се труд нагј>ађује по заслузи, него их морамо све рачунати у литерарне дилетанте, који имају друго занимање главно, а литературом се баве у доколици. У толико веће признање дужни смо им." Ето нас опет у процијепу! Један сматра за штету што је књижевност постала занат, а други, напротив, што она није занат, те и не може да се систематски развија; један тврди да се њоме издржавају књижевници, док други признаје, да се не награђује по заслузи, те је књижевник само у доколици то, а главни му је посао са свим други. Није ли то карактеристично ?

И зацијело, овдје нам се намеће питање, онако исто као и код г. Слободановог тврђења, да српски књижевници „по правилу не знају ни један стран језик," да ли су ови оцјењивачи наших књижевних прилика у опште промислили о ономе што су написали? Који је тај српски књижевник који је окивио од књижевности искључиво, коме је књижевност доносила редован приход, да му није било потребе лаћати се другога занимања као глатзнога ? Пођимо од Доситеја па до Војислава и потражимо ма једнога писца, кога је његов књижевнички хљеб изранио. Та то је, управо идеал коме сви напреднији народи теже! А гле, ми смо, по тврђењу критичаревом, већ у томе идеалу! Матавуљ, Сремац, Нушић, П. Адамов, Глишић, Јанко, М. Јакшић, Одавић, М. Митровић, сви они живе, њих издр±атза „занат" књижевнички! Ја мислим да се за овакав успјех може само честитати поменутим писцима, а никако замјерати. Само када би то и било! Даље. Један критичар вели да је зло кад књижевност постаје занат, а други, баш у томе налази успјех. Ко од ових има право ми нећемо да разбирамо, али, у колико нам је познато, права умјетност па било то у архитектури, скулптури, пјесништву или белетристици само је онда цватила, кад је она била глато занимање живота, дакле баш „занат." Ни Бетовен, ни Моцарт не би били то што су, да су од 8—12 и од 3-—6 сах. дневно морали пискарати по канцеларијама и радити сасвим други посао. А шта да речемо за Хига, Золу, Толстоја и толико прослављених имена свјетскога гласа, који не би ни из далека постали то да су морали као Сремац, Матавуљ, Јанко и њима подобни од јутра до мрака радити за кору насушнога хљеба сасвим друге послове, који са њиховим књижевним „занатом" немају никакве везе? Војну и мир, Васкресеније, (јио уасИз, I! Еуап^еИз^е и т. д. створили су књижевници „занатлије" а никако дилетанти. А ко загледа у историју свјет-