Зора

Стр. 248

3 0 Р А

Бр. VII.

ске литературе увјериће се да су најљенше умотворине књижевне и умјетничке баш онда цватиле, кад су духови сав свој живот посвећивали томе послу. Тако је било у античко доба Јеладе и Рима, тако за Ренесансе, па тако и данас. — Да су Зола и Ги де Мопасан морали као Сима Матавуљ провести три четвртине века у чепању око министарских врата за кору насушнога хљеба, сумњам да би створили и десети дио оне вриједности, коју данас имају. Толстој и Тургењев цијелог свога живота нису ни о чем другоме водили бриге сем о својим књижевним радовима, док је Л. Лазаревић морао од јутра до мрака да јури по биоградским улицама и лови љекарске визите. И сад, када би тако редом упоређивали све нелогичности и сва ова критичарска резоновања, и покушали, да их у неки систем ставимо и бар двојицу ма и начелно сложимо, то не би успјели. Савјестан књижевник, коме је, у истини дужност да од времена на вријеме обраћа пажњу на критичарево гледиште, није у стању да се на овакову критику ослони. Улцин, 17. маја, 1900.

А кад је то тако, онда зацијело књижевник не може примити ни онај критичарев укор, који на IV. Питање Зорино одговара: „С критичким упуствима готово је иста ствар као и са љекарским прописима. Обично се на једно уво приме а на друго пусте." Па сад ко има право ? Ко ? У овој општој критичарској анархији, неко за цијело имаправо: било Књижевници српски „што неће да се даду васпитати", било критичари оне врсте што императивно „констатују" неподобност српске Лијепе Књиге, или они што не мјере апсолутним мјерилом, или најзад они, што слажу раменима и околишним фразама заклањају празнину одговора. Тек, за сада, ми нисмо у стању да констатујемо оно Нушићево питање: ко је кога убио? Али једно што је у свој овој збрци јасно, то је, да, ако се сваки аматер-критичар у нас буде сматрао као критичар по позиву, онда ми Срби имамо више критичара него ли Хрвати књижевника у своме загрепском клубу.

У разговору о љубави

козерија Јјранковушски —

1 адо сам је посјећивао, с ових разлога: што је лијепа, што је одлична домаћица па је и закуска увијек добра била, и што је сањалачке природе па није много говорила. Лијепа је што је природа тако хтјела; одлична је домаћица што су је родитељи добро васпитали; а сањалица је што јој природа уз љепоту није дала и здравље. Зашто човјек врло често чини противно ономе зашто је створен ? Болешљива, сањалачке природе жена, неби требала да је добра домаћица, него треба да чита романе, да пије минералну воду и

гута пилуле што садрже гвожђе, да хода гхо стазама у јеловој шуми и да зијева; а о кући нека се брине послуга, за то јој се плаћа. Али моја познаница није била таква. Она се на првом мјесту г за кућу бринула, да је све у реду и у одајама и у кухињи, па онда је читала романе, а није пила минералну воду ни гутала оне пилуле, него је истина ходала по шуми и онда се сасвим предавала својој сањаличкој природи. А што је главно, није се заљубљивала! Знам другу госпођу која је здрава као дријен, можете је слободно назвати женом без осјећаја, не чита романе,