Зора

Стр. 250

3 0 Р А

Бр. VII.

ју на миље и километре, него одмјеравају простор Васионе брзином продирања свјетлости, па су прорачунали да зрак пређе за секунду 50—60.000 миља! У Васиони, госпођо, све живи, а све што живи мора нешто да љуби, ег^о има љубави у васколиком простору, — окретох ја разговор на питање о Простору и заврших га с оваквим умним закључком, мислећи да ћу тиме прекинути преклапање о љубави, о тој изанђалој теми која је од пјесника направила преживаре. Преварио сам се. — Ви се изгубисте у бескрајном простору, рече ми лијепа дама послије извјесног размишљања. Ја сам казала: да је у човјека изумрла љубав. — Није изумрла, — узех као у инат говорити. Има је данас и у дјеце, и у старих. Не давно се у Бечу бацила с трећег спрата на двориште тринајестогодишња дјевојчица Адела Захалка, „због љубави" како новине јавише, да не помињем оног гимназисту што се ни мање ни више него из револвера убио с истог узрока; а један старац од седамдесет двије године заклао се из љубави у соби једне пјевачице, из које је она два часа прије тога отпутовала с једним младим кавалиром. У Паризу се једна старица у толиком степену заљубила у Циганина свирача, а 1а кнегиња Шиме у Циганина Ригу, да је дошла себи тек кад је Циганина нестало и она прорачунала да је љубав с њиме стаје седамдесет хиљада франака... — То су неприродне појаве. То није љубав, него болест. Праве, истините, чисте љубави нема више у човјека, праве љубави, разумите ме — рече мало срдито болешљива познаница. — Дозволите ми онда да вас упитам шта је ово: Суде једног обичног фабричног радника, што је из љубоморе пуцао на мужа своје љубавнице. Пред судом је и муж, па кад му жену питају, у његовом, молим, присуству: је ли јој оптуженик чинио љубавне изјаве и је ли их она примала? — она одговори потврђујући, и при-

зна, да га је пољубила на тренут прије него што је пуцао на њеног мужа, угасивши лампу да муж то не види ? Само са љубавне заслијепљености може човјек пуцати на мужа своје љубавнице из љубоморе, и само у заносу праве љубави може жена на очи своме мужу угасити лампу, да не види кад она пољуби љубавника. Или ово; слуга хљебарски има лијепу жену, поЂа ћепе Маргариту Лелкеш, коју пронађу подводачице и заведу на странпутицу, те напусти мужа и ода се слободном животу, који баш за то што је слободан стоји под полициским надзором. Муж пронађе жену која сад изгледа љепша, јер јој је лице углађеније и одјевена је сМс, па је позива да се врати њему, и ако му се на мах учинила одвратном баш услијед њеног сМс-изгледа. Она неће. Он одлази, опет је тражи и нађе, опет позива; па кад је једанпут на вратима њеног стана наишао на једног носача с писамцетом у руци, одузео му то писамце и прочитао у њему укор од „пријатеља" што она није дошла на обећани састанак, он улети у одају, испали на блудну жену три метка из револвера и опасно је обрани. Порота га ослободи као некрива. И право је. Зар он то није учинио из љубави, која је морала бити баш она ваша истинита љубав, кад он зна и види какав се створ ишчаурио из његове жене, паје опет позива да му се врати на заједнички живот? — Ви ми непрестано говорите о љубави која може послужити психијатру за студију, Она ваша баба и онај ваш старац могли би се уврстити у ред оних посматрања, што их је изнио Крафт-Ебинг у својој књизи о денатуралисаним страстима. А ргороз! Жена нема више никакве дражи за мушкиње, јер је њен стид профанисан на разне гадне начине у шантанима, у балетима, у тако званим живим сликама, па и то је убило љубав. — Ви сте дакле поборник 1ех Нешие-а који хоће помоћу ауторитета власти да моралише Нијемце, а против кога се сад