Зора

Стр. 236

3 0 Р А

Бр. VII.

истиче Факат да је оно преведено на овај или онај страни језик, и да она, као што рекосмо, постају за њу неприкосновена. Ми смо се, однекуд, навикли сматрати да је сваки, и најопскурнији, страни писац, и онај којега у његовој отаџбини нико и не зна, бољи и од најбољега нашег, по томе само што је стран, а није наш. У критикама, у полемикама наводе

се у нас страни писци свакада као крајњи и пресудан разлог; њима се увек запуше уста противнику. Ко је, и какав је тај страни писац, не пита нико; довољно је само да је он стран. Али то не иде у оно што смо у овоме чланку хтели изнети; и зато ћемо то засад оставити, да, можда, другом приликом, нарочито о томе проговоримо.

ЈТУ7 У Л>? — НетпсН Нете —

Лјесиишшбо г у ^ ;

1.

а прозору стоји мати, Син на одру лежи с јада. „Зар, Вилхелме, нећеш стати Да литију видиш сада?

„Ја сам болан, немам снаге, Немам, мајко, слуха, вида; Ја се мртве сјећам драге Па у срцу јад ме кида." „Устај, хајдмо пут Кевлара, Узми књигу, бројанице, Богомајка извидаће Твога срца бољетице."

Заставе се вију сјајне, Побожна се пјесма хори, Тамо у Келн покрај Рајне Сад литија мирно скори. За множином ступа мати, Собом води сина свога, Обадвоје с хором поје: „Слава теби, Мајко Бога!"

2.

Данас света Мајка неба Најдивније рухо носи, Данас много творит' треба Многи болник милост проси.

Болни људи, болне жене, Прилажу јој даре многе: Ту, од воска удешене, Људске руке, људске ноге.

Ко од воска руку даде, С руке прође рана она, Ко од воска ногу даде, Том оздрави нога бона.