Зора

Бр. VII.

3 О Р А

Стр. 235

какво дело које нема велике књижевне вредности, а не преведе, зато што не одговара укусу публике, или што је превођење његово скопчано с великим тешкоћама, друго какво, далеко веће вредности. Да је доиста тако, могли бисмо потврдити небројенпм примерима. Де Квинси на пр., не само велики прозни писац енглески овога столећа, него и признат класичар, и данас је у Немачкој сасаим непознат, нити је и једно дело његово преведено на немачки, док су други писци енглески нижега реда преведени, неки од њих и више пута. Живош Гетеов од Лујса доживео је у немачком преводу врло много издања, више но енглескоме оригиналу. То је доиста изврсна биограФија; али, ипак, она по вредности својој далеко заостаје иза Живоша Џонсонова од Босвела, о којему је Маколеј рекао да је најбоља биограФија штојеикада написана, а за коју у Немачкој осим проФесора Енглеске Књижевности мало ко и да зна. Зашто? Зато што Немце више интересује њихов Гете но стари енглески лексикограФ Џонсон. — Али нашто наводити даљих примера, када је то ствар која је и без њих, сама по себи, јасна? Превод јесше одликовање; али одликовање као и многа друга одликовања што су: титуле, ордени, почасне дигшоме, и др., која сва доказују нешшо за онога ко их има, али не доказују онолико колико се обично мисли, и не доказују апсолутно. Али и оно што преводи релашивно доказују о вредности оригинала, они обично доказују само онда када се преводи из великих, или, бар, из напредних књижевности. Што се преводи из малих књижевности, преводи се, када се не преводи из разлога случајних, из других, а не чисто литерарних разлога. Мале књижев-

ности не улазе у светску књижевност; п1то оне производе, то је само за домаћу потребу, никако за то да снабдевају велики светски трг, ни за утакмицу на њему. Отуда и интересовање за њих није свагда чисто литерарно; и када се што из њих и пресади у стране књижевности, онда то, врло често, бива из чисто етнографског интереса, да се мали народи познаду и са стране духовног живота њиховог. Преводи из њих могли би, место у књижеван, ући, готово исто тако, и у какав етнографски часопис. То што важи о преводима из малих књижевности у опште, важи и о преводима из наше српске књижевности. Што се из ње преводи, не преводи се, бар не на велике културне језике, толико са литерарне вредности његове, колико се преводи за то да нас упознају с једне стране више. Нема сумње да није све што је превођено без вредности, — много је што и горе превођено са страних језика на наш. Али то су само изузетци: Горски Вијенац, доиставелико књижевно дело, какво би у свакој, и највећој књижевности, важило као класично; Бранкове песме; приповетке Л. К. Лазаревића; неке од приповедака Јанка Веселиновића; Ивкова Слава, — да се мооке превести, и још понешто чега се за овај мах не можемо опоменути. Остало што је превођено има за то да захвали поглавито овоме што рекосмо. С тиме треба бити на чисто, и не предавати се у томе погледу никаквим илузијама. Нарочито се треба чувати да се не падне у погрешку што је напред наговестисмо: да се на супрот домаћој, образложеној критици дела које се, случајно, преведе на какав стран језик, као пресудан 30*