Зора

Стр. 234

3 0 Р А

Бр. VII.

Ми, у осталом, и не можемо никоме прописивати које ће српске писце, ни шта од њих, ни како преводити. Свак преводи оно што он хоће, или што мисли да ће се допасти публици којој свој превод намењује, и преводи онако како уме. Ми једино можемо жалити што се не преводи само оно што имамо најбољега у нашој књижевности, те да се што боље прикажемо страноме свету, него се преводи много што без чега би и наша књижевност могла бити без велике своје штете. И, у томе би, можда, уредништва наших књижевних листова могла, везама што их имају с уредништвима књижевних листова бар блиских нам и сродних народа, обавештавањем и упућивањем, учинити услуга нашој књижевности. Није, међутим, ово што смо хтели изнети у овој речи коју поведосмо о преводима с нашега језика на стране. Што наши књижевни листови доносе само кратке белешке о тим преводима, место да о њима доносе праве оцене, то, напослетку, с погледом на то шта се, махом, преводи на друге, нарочито сродне језике, бугарски и словеначки, није толика несрећа; нити би о томе требало трошити многих речи. Има друга једна ствар, далеко важнија коју треба једном начисто извести. То су, глас и цена коју писци који буду преведени на какав страни језик, уживају после код српске публике. Тај Факат да их преводе подиже им углед, тако да они постају готово неприкосновени за домаћу критику. На супрот оценама њеним истиче се то да су они, како се вели, стекли признања у образованоме свету; а то је, у очима публике, довољно да сматра да је српска критика у неправу. Кад је оно што они пишу добро за друге,

велике и напредне књижевности, што да не би било добро за нашу, малу и сиромашну књижевност? То изгледа врло убедлшво; а за публику је обично довољно да каква ствар изгледа убедљива те да је она прими. Ми, међутим, којима се такво разлагање не чини тако убедљиво, хоћемо да мало дубл^е уђемо у ову ствар. ГТТта су то, да се запитамо, преводи, и зашто се, у опште, преводе књижевни производи с једних језика на друге? Преводи су копија, а превођење позајмица коју једна књижевност чини у друге. Оно што се лепог, великог, и узоритог јави у књижевности једнога народа, то прихватају други, и чине га, преводом, доступним и себи. На тај начин, превођење појединих дела с једног језика на друге важи као неко признање вредности тих дела; и што се које дело, или какав писац, — то на исто излази, — више преводи, у толико су, природно, и признање дела и углед писца већи. Али такво сматрање важи само у опште, никако апсолутно. Нити је најбоље дело које је највише превођено, нити је, обрнуто, дело које није никако превођено, по томе што није, изостало иза других, која су превођена. С делима је што се преводе као и с онима која доживе више издања. Као што о правој вредности њиховој не пресуђује свакада број издања која доживе, (јер овај, често пута, зависи од многога чега што с унутарњом вредношћу дела нема никакве везе), — тако исто не пресуђује ни о вредности преведеног дела то само шшо је оно преведено. Осим његове праве, унутарње вредности, има још много шта што чини да се једно дело преведе пре но друго какво; укус и интересовање публике за коју се преводи могу учинити да се преведе