Зора

Стр. 238

3 0 Р А

Бр. УП.

На булевар. Што ћеш ? Певају две Маџарице. Аха! Шта знам ? Баш тако ? Никако друкше!... А ти ? „Код Хајдук Вељка." Што ? Пева Талијанка. Аха! Ја тако. Шта је са оним? Су чим ? Зар се не сећаш ?! Не. Бога ти? Бога ми! Части ти ? Части ми! Здравља ти? Здравља ми! Та с Мацом?! А! Баш си глуп! Заиста. Па ? Добро је. Како ? Тако. Оћемо ли се видети ноћас? Можемо. Где? Где ти хоћеш. Где ти хоћеш?

Где је теби воља. Па лепо... Дакле ? Код „Империјала." А што баш ту ? Тако. Зашто ? Зато. Како зато ? Пева Влаиња. Па лепо. Пристајеш ? Пристајем. У колико ? У дванајест. Зацело ? Зацело. Немој да слажеш ? Никад. Збогом! Збогом!

(После оваке срећно-свршене приче долази се успешно до поменуте хонорарне монете, чега ради се обично одмах пошаље штампарски дечко за дуван. Кад сутра дан ово изађе у листу, чптаоцу стоји до воље: хоће ли претпоставити или не, да су се пријатељи, стојећи прилично на страховитом мразу, растали на врло жалосан начин, т. ј. да је један отишао на булевар без носа и ушију, а други се упутио „код Хајдук Вељка" са смрзнутим очима у глави.)

Београд

Наша Женска Задруга

К<

јУклан ј-(едељковнћ —

^ажем Ја жени: — Окани се тога посла, мало нам је... Није ми упалило. Једнога дана читам допис у Напретку. Допис као што су обично дописи надевени Фразама и ортографским погрешкама. Дописи који почињу са „једним кораком

у културном нам напретку а свршуЈе се са курзивом: „Уе<1егето!" Дописи у којима се расплакива публика као у некролозима, у којима се говори о „брисању суза невољнима и сиротама", о некој „племенитој души госпође докторке" и о познатој „клики што кочи точак сваког напрет-