Зора

Бр. УИ.

3 0 Р А

Стр; 239

ка народног". У загради је уредништво додало: БруТга! Отпочне објашњавање самном и женом. — Најбоље окани се ти тога! За сиротињу и онако неће бити ту користи, а за наш мир и џеп биће зацело штете! Затим наступи сузним очима пребацивање о мушкој себичности, о картању у читаоници о потиштености женске... — Па на крају крајева, — питам је ја, — шта је цељ свега тога? — Цељ? Цељ је: помоћ сиротињи, међусобно зближење и упознавање, дизање свести и интелектуалности. Па временом женска читаоница, литерарне вечери... — Их, шта ти све то не надроби! Другим речима: оговарања си ^гозз, сплетке у великом стилу! И зловољно се почнем смејати у себи читавој овој слици будуће „Женске Добротворне Задруге." После неколико дана, — ја и заборавио на ово, — моја се жена некуд спрема. Деца се деру, а она облачи рукавице и издаје слушкињи наредбе: да Вожа не удари Јову машицама, да не да Љуби да се пење и да се скрха са стола, да прими дрва од кириџије и да пази да је потпун хват, да пази да се не угаси у собама, да деца не дирају у пећ, (ономад је Јова извадио запаљено дрво па прогорео фотељу и опекао прсте), да не пусти каког од мог ловачког пса у собу. Врата да буду затворена да не истрче деца у снег, да прими писма и новине и да их одмах склони од деце да их не подеру. (Бошко је неки дан једну упутницу турио у ћупу с водом.) — А куда молим тако? — питамјеја. — У скупштину, — одговара она са поносом еманциповане ћурке. — Вгауо! Сад ће да буде чудо. —- Него знаш шта, — поче се она умиљавати, — да ме отпратиш? — Шга ћу вам ја; само да сметам. А и госпође...

— Какве госпође. Марим ја за госпође. Ти си мени најпречи... Ожењени читаоци знају хипнотичку снагу ове фразе. Ја попустим. Чим смо ушли у скупштину, ја се покајах. Хтедох да се извучем, ал госпођа Деспинићка изађе преда ме. — Баш као наручени! Без сумње ћете нам помоћи. Само ове седнице. Шта сте се поплашили? Данас ћемо се побринути већ и за перовођу. Е, ђаво ме је терао. Жена ме је преварила. Ја сам жртва смишљеног комплота. Шта сам знао! Скинем капут, убришем наочаре, и почнем да посматрам. Одмах сам видео расположење. Две су странке. Хвала Богу! Биће речи. Намргођени се погледи добацују. Дошаптавају се. — За чим се чека, — упитах једну групу, која је живо дебатовала како је зелени камен отрован у киселим краставцима. — За госпођом Стајевићком. Не би било лепо без ње. Она је управо и заподела читаву ствар. У пријатном разговору: како се најбоље одржи слатко у шећеру и како се кваре лањске брескве — прође три четврти. Мањина поче да протестује. Ја сам јој у потаји одобравао. Почело се тражити, да се нико не чека. — Нека се отпочне! Предлог се одби. Жесток отпор. Дебата се све живље поче да развија. Красни алтови и дисканти почеше све то гласније да се истичу. На срећу отворе се врата. Госпођа Стајевићка, нешто мало јачим дисањем, уђе. — Извиниге, теше Батеп, дошла ми шваља са новом хаљином... Мало сам се задоцнила... и достојанствено и узвишене главе пође председничком месту. Разлог је био значајан. Негодовање и жагор се стиша. До Стајевићке седе Деспинићка, десигнирана подпредседница. Нешто шапнуше. Она милостиво махну руком. Ја приђем. ч