Зора

Стр, 240

3 0 Р А

Бр. VII.

— Дакле ви ћете бити тако добри, да нам водите перо. Само за данас! — Особита част, — рекох и поклоним се. — Дакле, да отворим седницу, —- отпоче она. — Не, не, — упаднем ја изненађен Најпре морате објаснити, зашто сте се скупиле. Па избор привремене председнице. Изабрана председница може онда отворити седницу. Па тек одбор за кандидацију... Она ме је тупо гледала. Видим не разуме ме. — А што да губимо време. Све се слажемо. Госпођу за председницу, мене за подпредседницу. Одмах ћемо и одбор... отпоче госпођа Деспинићка. — Опростите, али форма... — Форма! Нисмо ми дошли да извијамо форме. Ми хоћемо да радимо. Ја слегох раменима. — Дакле, ја ћу да отворим седницу. Где је звонце? Хм, ето вам! Отварамо седницу, а немамо ни звонце! — Па може се и без звонцета, — усудих се ја да приметим. — Шта? Шта ви то? Без звонцета? Како би изгледала седница без звонцета? Но, то би било... Ја сам глупо бленуо. Него молим вас, тркните слатки господине, ту до ког дућана... Кажите на наш рачун. Их, ако не буде у дућанима звонцета! Шта самзнао! Обучем капут, одјурим и купим звонце. Забринуто лице у госпође председниковице разведри се. Узе га у руку и уз мртву тишину зазвони три пут и свечано отпоче, трудећи се да ни Једну реч од мучно научене Фразе не изостави: — Госпође, поздрављам вас све скупљене и отварам седницу. Затим позивам господина перовођу да прочита записник. Све се очи љубопитљиво упреше у мене. Ја се почео да смејем.

Председниковица стиште обрве па тихо и јетко шапну: — Ја не налазим ту ничег смешног. — Опростите, — почех ја гласно, записник се не може прочитати из врло много разлога. Опћа сензација и дошаптавање. Столице цврче и мичу се тамо и амо. — Из којих то разлога, — пита председница строго. — Прво и прво, штојош никаквог записника ни немамо. Ово је тек прва седница. Ћутање се наруши пакосним смехом неког танког сопрана и два сонорна алта. Председница ме очајно погледа. Ја јој прискочих каваљерски у помоћ. — Дозволите да предложим, да се скупштина конституише. Предлог се учини уместан. Почеше се дизати с места. — Да гласамо! — Молим, — почех да вичем кроз галаму, — молим да се истакну кандидати. — Госпођа Стајевићка! Госпођа Стајевићка! виче канда већина. —• Госпођа Тимотијевићка! вичу остале. Начини се хаос, обавештења, уверавања. Мени од милине поче, овако нервозном и старијем човеку, коса на глави да .расте. — Ама, не иде то тако, — почех да вичем из свег гласа, —■ Тако се не бирају председнице. Молим за реч... —- Да гласамо ! — Да гласамо! — Хоћемо ли тајно ил јавно? Тајно гласање доби већину. А то је и интересантније. Опет сам морао да обучем капут и да одем у дућан по хартију и туце оловака. Поделим листиће и оловке. За час се све смири. Писало се по зидовима. — Хоћемо ли се потписати, — пита госпођа Нешићка. — Наравно, наравно, — одговара неколико гласова.