Зора

Стр. 332

3 0 Р А

Бр. X.

мице, онда треба вјеровати да глумица може заиста љубити. А Перфал говори из сопственог искуства: Дивно шаренило свијета које само умјетницима припада, са величинама у њему, патњама, интригама, уздизањем на површину, привукло ме је још у младости те да као зрио човјек склопим најтјешњи савез с умјетништвом, оженивши се познатом трагеткињом Магдом. Тако је постао мој роман сИе Тга^бсНп. Перфалу треба вјеровати, јер он каже да је списатељ огледало свега што се у њему и око њега догађа, огледало које је понекад углачано а некад рапаво, па се у њему видиш у природној величини и истинитом облику, а показује и слике умјетничког облика, уљепшане, увеличане. Он је дакле искрен, пазатоје његова љубав и нашла одзива у срцу Магдином. — Њу величају, узносе, удварају јој се аристократи и богаташи, и она се заљубљује у Перфаловог јунака Хајдена, који је никад није видио на позорници, њу, прослављену глумицу Елзу Потокијеву, о којој критика не смије једну злу да прослови и којој у екипажу само глава вири из цвијећа којим су је обасули на позорници! Хајден је човјек пун збиље, поЂа 1зепе пољопривредник, посједник повећег пољског имања гдје и живи. Колико ће му жетва донијети пшенице, јечма, овса и кукуруза, да се њиве за сточну репу добро нађубре, кртола да не страда, коњи, волови и краве да су добро нахрањени и на вријеме напојени, о томе он мисли, то су његове бриге. Јединац у мајке, он је обожава и у свему слуша; а она је умна жена и чуварка најстрожије чедности. С Елзом се Хајден упознао у Мерану, гдје је била ради одмора, а он је и тамо изгледао као и код своје куће у Гринау, озбиљног лика уоквиреног пуном великом брадом, правих леђа а широких плећа, тромог али поузданог хода, одијело га није стјешњавало, а на глави мек шешир широког обода. Таквом човјеку мати Елзина пребацује што не иде у позориште,

да се диви вјештини њене кћери, а он јој одговори: Ја сам госпођицу Елзу задржао у тако драгој успомени, да не бих хтио да ми онај утисак који је она произвела на мене у Мерану, потисне какав други утисак. -— Ужасавам се од помисли да тај човјек буде твој муж, говори Елзи њена мати. Ти, умјетница над умјетницама, и он — пољопривредник. Моја Елза да се уда, ко би то смио помислити! Код толике њене славе на позорници и толиког величања од највеће господе, па да живи у селу и да налази уживања у кравама и коњима! — Па зар нема човјека који би био достојан назвати се мојим мужем? пита она матер. — Нема, нема ни једног, одговара залуђена старица, ти си умјетница, разуми ме! -— А ја мислим, да је то прави човјек који не преза изнијети своје гледиште ни матери једне умјетнице. Мени се баш то допада, што сам ја за њега драга успомена само као госпођица Елза, а не као слављена трагеткиња, заврши Елза разговор с матером послије једне представе, у којој је достигла врхунац у вјештини глумовања. И она напусти позорницу, и уда се за човјека који јој у очи каже: Послије сваке представе у позоришгу, ја се осјећам преварен у очекивњу. Ријетко кад нађем на позорници ону слику, коју себи створим у читању позоришног дјела. -—■ Али је Елза осјећала празнину у срцу, коју „ни умјетништво ни умјетникова слава" нијесу могли испунити, а та је празнина настала послије удаје. Мати мужевљева, која је само из превелике љубави према јединцу сину дала свој пристанак на ову брачну везу, сумња у сталност Елзину. Она се побојава, да ће Елза једног дана напустити и мужа и дијете, па отићи у свој свијет, ваљада вјерујући у ону изреку: ко подере једне обуће на позорничиким даскама, тај се мора сав тамо подерати. Па кад гроф Лајдесдорф,