Зора

Бр. X.

3 О Р А

Стр. 331

кривицом другог изиепјерила, што сам у осталом поправила повратком у пређашњи живот и тиме му доказала да га заиста љубим, па сад ме је оставио без ријечи разлога за такав његов поступак! Мушкарци нам дају примјер несталности у љубави; али — ја ћу ил1 кратити лгило за драго, Боже дај здравље и прилике за то. Лафлер онда савјетује Жоржету: У нашем столећу има много младих људи који се допадају женскињу, има много и новчаних људи који су иначе глупи и служе за подсмијех, а има и старкеља који мајмунишу младићима мислећи да нико не види боре на њиховом лицу. Млада, лијепа и вјешта жена ради шта хоће са те три врсте људи. Први јој забављају срце, друге држи као играчку, а трећи, које треба сажаљевати, сносе трошкове. — И Жоржета га послуша... Може ли се вјеровати у љубав глумице, кад она ех оВГо сматра љубав као приједмет улоге за позорницу? Од стотине љубавничких улога деведесет и пет износе на позорницу лажну љубав, а глумица се мора трудити да тако изучи и одигра улогу као да је лажна љубав срасла за њу, да је она та лажна љубав, па не остављају ли такве улоге трага у животу глумичином ван позорничких дасака? А чиме глумица плаћа протекцију, без које не може избити на површину, и како може доћи до средстава да се одржи на површини? — Глумица је увијек глумица, у обичном животу као и на позорници, све јој је зачињено с мало комедије, вели гроф Максим Лајдесдорф у Перфаловом роману БЈе Тга§б(1т; а тај Максим није избијао из позоришта и све је вријеме проводио удварајући се глумицама, док није најзад постао и управником једног храма богиње Талије. Али није ђаво тако црн како га живопишу. У љубавним писмима знамените глумице А1т6е ОевеИее што их је писала Александру Дими млађем, има једно у коме она пише ово: Нашто узнемирени живот

глумачки, ово непрекидно усиљавање, нашто ова нразна, монотона егзистенција која ипак диже толику прашину? Зашто ружимо наше лице разним бојама, сакатимо тијело наше развијајући један дио његов на штету другог, таремо нокте да се сјаје, а природа их је створила тамне боје; зашто износимо публици предмете које морамо тако изучити да и сами у њих вјерујемо, а они садрже голу лаж; зашто варамо очи и уши гледаоца? Да се неколико часова забављају! На крају мјесеца примимо награду да исплатимо извјештачене украсе нашег тијела. А било би лијепо и красно, кад бих све то — само за једнога чинила !... Да, страсна је то љубав била госпође Декле и Александра Диме сина. А зар Дуза, слављена италијанска глумица, није љубила пјесника д'Анунција до лудила? Она га и данас љуби, и ако јој је он показао да је његова љубав била пролазна, да је трајала док је Дуза могла бити покретачем његове стварачке маште, па кад се појавио мотор с јачом снагом, лијепа Дожатела, он је оној окренуо леђа. Дуза и данас игра „Ђоконду", у којој д'Анунцио износи како пјесник напушта лијепу и племениту жену, јер не може више да распламти ватру у његовом срцу. Ах, како она љуби д'Анунција и како болује због његове угасле љубави! — Пјесници су најнесталнији љубавници. Нијемци истичу своје жене као примјерне домаћице и узор чедности, по чему би се могло мислити да они сматрају глумицу исто као и други какав производ вјештине који је створен за забаву и уживање; јер глумица не може у исто вријеме бити и добра домаћица, њена дужност јој то не дозвољава, а о чедности глумице толико се укоријенило ружномишљење, да је и Французи, који нијесу велики поклоници чедности у женскиње, стављају у врсту Ббтг-топ^е-а који има заслуге залијепу па и поучну вјештину! Па кад се и Нијемац усудио, да у роману призна могућност истините љубави у глу43