Зора

Стр. 334

3 0 Р А

Бр. X.

п

И у сдорт заједно — биу 4е Маираззап! —

ариз је био опкољен, изгладнио, ближио му се — крај.*) Врабаца је бивало све мање по крововима. Канали су претворени у станове. Сваки је јео оно до чега је могао доћи. Тада, једног лијепог јануарског јутра, шетао је спољним булеварима човјекпразна стомака, са рукама у шпаговима своје униформе. То бјеше г. Морисо, часовничар, а у приликама и говорник. У брзо се срете са својим колегом и пријатељем г. Соважом, са којим се упознао на води. Прије но што је букнуо рат, излазио би шетати се у зору сваке недјеље, носећи своју бамбусову палицу. Сјео би на аржентејску жељезницу, сишао у Коломбе и пјешице отшетао на Марантско острво. Чим је стигао на позорницу својих снова, почео је пецати рибу, а то би трајало до заласка сунчева. Сваке недјеље састајао се тамо са једним малим, доброћудним дебељком. То је био г. Соваж, бакалин у улици Нотр-Дам де Лорете, такођер страстан рибар. Често су по читаво пола дана сједели једно уз друго, а у руци са пецаљком, млатајући ногама више воде. Ту су се спријатељили, завољели. Било је дана, кад нису ни проговорили, други пут су ћеретали, али су се и без ријечи разумјевали, јер им је укус, па и резоновање било исто. Кад би зраци пролетњег сунца обасјали ријеку, г. Морисо би проговорио: — Ах, ала је пријатно ! А г. Соваж би одговорио: — Љепше се што не да ни замислити ! Ово је било довољно, да се разумију. О јесењим вечерима, када су зраци залазећег сунца крв-црвеном бојом обојили небо, а пурпурни се облаци огледали у

*) Ријеч је о опсади Париза, за вријеме францускопруског рата 1870./71. г. Ур.

води, од чега Је и риЈека постала црвена; када је сав видокруг био у пламену, ајесењи вјетар обарао пожутјело грање дрвећа, г. Соваж би се осмјехнуо на г. Морисоа и рекао: — Како је ово дивна игра боја! Г. Морисо пак, да и не скрене поглед са удице, одговорио би са дивљењем: — Ово је ипак љепше од наших булевара, зар не?! * Када су се сад поново нашли, снажно се руковаху и чуђаху се околности, што су се у овако савршено промијењеним приликама срели. Г. Соваж је дубоко уздахнуо: — Тако је то у ратно вријеме. Г. Морисо је пак одговорио: — Ах, каква су ово времена. Данас имамо први лијеп дан у овој години. И доиста небо је било загасито плаво, обасјано блијештећим сунчевим зрацима. Размишљајући, у суморном расположењу, корачали су једно поред другог. — А наш лијеп риболов? Јел' те, да су то драге успомене ? — Када ћемо опет на риболов? — : питао је г. Соваж, свраћајући у једну кавану гдје испише чашу апсента. Пођоше даље тротоаром. — Могли би испити још по једну. — Стојим вам на расположењу. И сврнуше у другу кавану. Када су из ње изашли, били су збуњени, као оно младићи, кад пију повише алкохола. Г. Соваж, кога је спољни свјеж ваздух учинио напитим, стаде: — Кад би сад отишли тамо ! — Куда ? — Па, на риболов. — Али куда? — Куда, већ на наше старо острво. Француске предстраже стоје код Коломба,