Зора

Бр. X.

3 О Р А

Стр. 335

Познајем пуковника Димолена, он ће нас извјесно пропустити кроз предстраже. Морисо је дрхтао од узбуђења. — Добро, — рече — ја радо пристајем. Два се пријатеља растадоше, да донесу своје удице. Сат касније ишли су они великим путем. Стигоше они и сеоској кући, гдје је пуковник становао. Он се осмјехнуо, кад је чуо њихну молбу и одобрио им пролазак. Снабдјевени путним исправама, пошли су даље. Стигли су и предстражама, прошли су напуштени Коломбе и нашли су се у виноградима према Сени. Било је 11 сах. прије подне. Село Аржентеј преко пута учини им се као да је изумрло. Аржмонтски и Салоаски висови доминирали су цијелом околином. Велика равница, која се простире до Нанта, била је пуста, сасвим пуста са својим кржљавим трешњевим дрвећем и сивом земљом. Соваж показа на висове и тихо рече: — Тамо горе налази се непријатељ. Неки немир овлада њима, кад погледаше напуштену околину. — Непријатељи! Они га никад нијесу видјели, али су га осјећали већ два мјесеца око Париза, знали су да је тај непријатељ упропастио Француску, пљачкао, убијао. Некакав сујевјерни страх помијеша се са мржњом, коју су осјећали према непознатом и побједном народу. Г. Морисо промуца: — Шта ћемо радити, ако се састанемо са непријатељем? Г. Соваж одговори са оним чисто париским подсмијехом, који се, поред свега, понавља: — Понудићемо га са печеном рибом. Али заплашени од велике тишине око њих, мало су оклијевали да се спусте у равницу. Најзад се г. Соваж ријеши: — Напријед, али обазриво ! Ишли су доље кроз један виноград, сагнути, да их покрије лоза, звјерајући лијево и десно. Требало је да пређу још

кроз узану поорану њиву, па да стигну до ријеке. То учинише у трку, и кад стигоше ријеци, сакрише се за трску. Морисо ослушкиваше на земљи, чују ли се кораци у близини. Није чуо ништа. Били су сами, сасвим сами. Умирише се и почеше пецати рибу. Маранстеко острво скрило их је у толикој мјери, да их са противне обале нико није могао спазити. Мала крчма на острву била је затворена и изгледала је као да је годинама напуштена. Соваж је ухватио прву рибу, Морисо ДРУ Г У> а за тим С У сваког минута извлачили удицу из воде, скоро свакад са малом сребрнастом рибицом на њој. Заиста је ово погодан дан био за риболов. Гибе би трпали у мрежу, која им је стајала пред ногама. Били су пуни радости. Оне радости која завлада човјеком, када поново има удјела у уживању давно не осјећаном. Сунце је све јаче гријало њихна плећа. Они већ ништа нијесу чули, нијесу Дислили ни на што, били су равнодушни према свему, према цијелом свијету: само су даље пецали. Од једном осјетише да се под њима тресе земља, а трус који осјетише као да је долазио испод земље. То је била јака топовска пуцњава. Морисо се окрете, и пријеко, на другој обали, лијево, далеко, угледа Монт-Валеријан, са бијелим калпаком наврху: бијелим топовским димом, што га је сад избацио из себе. За тим се појави нов облак бијела дима са врха овог утврђења, па послије неколико минута нов пуцањ. Потом се чуше и остали, и с минута на минут избацивали су висови смртне дахове; МонтВалеријан избацивао је бијелу пару, која се полагано дизала небу да формира облаке. Соваж слеже раменима и рече: — Чујеш? Већ почињу! Морисо, који је поново осјетио да му удицу риба трза, поста од једном љутит. Обузе га љутина мирољубива човјека према дивљацима, који се на овај начин убијају.