Зора

Стр. 336

3 0 Р А

Бр. X.

— Заиста је грозно, убијати се као ови што чине! — Грђи су и од дивљих звјерова, одговори Соваж. А Морисо, који је баш упецао шарана, изјави: — Кажу, међутим, да ће ово све тако бити, докле год буде било влада. •— Република не би објавила рата, рече Соваж. Морисо га прекиде: — Краљеви ратују са иностранством, а кад је република, имамо унутрашњих трзавица. И мирно су говорили даље; расправљали су велике политичке проблеме здравом памећу мирних, безазлених људи, закључујући да потпуна слобода не постоји. Монт-Валеријан је без прекида тутњао. Са својим топовским мецима рушио је француске домове, пустошио је све пред собом, убијао је жива бића, сахранио је многе снове, многа очекивања, надане среће, стварајући болове у срцима многих жена, дјевојака и матера, болове који никад не престају. — Такав је живот, — рече Соваж. — Реците правилније таква је смрт, — одговорио је са осмјејком Морисо. У томе обоје задрхташе. Чуше кораке за леђима, и кад се окренуше, угледаше четири човјека; четири брадата оружана човјека, који су носили униформу, сличну слугама, и пљоснату капу. Два пријатеља испустише своје удице и покушаше да побјегну у правцу ријеке. Након неколико минута стигоше их, везаше и однијеше на чамцу на острво. Тамо око крчме, која је изгледала напуштена, видјеше они око двадесет пруских војника. Један човјек џиновског раста сједио је на столици, пушећи из велике порцеланске луле. Упитао их је течним француским језиком: — Но, господо какав је био риболов?

Један од војника метнуо је мрежу са рибама, пажљиво донешену, крај официра. Овај се смијао: — Но видите, посао није рђаво ишао. Само сад је ријеч о другоме. Чујте ме и не покушавајте ме заварати. За мене сте ви уходе, послане да ме уходите. Заробио сам вас и пушкараћу вас. Учинили сте, као да хватате рибу, да би тиме боље сакрили ваше начјере. Пали сте ми шака, тим горе за вас; у ратно вријеме тако то иде. Али пошто сте прошли кроз француске предстраже, значи, да знате и лозинку, без које се не можете вратити у Париз. Прокажите ту лозинку, па сте слободни. Два пријатеља блиједи стајали су ћутке, кршећи нервозно прсте. Официр их поново ослови: — Нико неће никад сазнати за ваше ријечи, и ви можете мирно продужити пут. Ако се опирете, то вам је смрт и то одмах. Бирајте! Сгајали су непомично, ада отворе уста. Официр показа руком на ријеку и мирно рече: —• Помислите, да ће те већ послије пет минута лежати тамо, на дну ријеке; послије пет минута. Зар немате ни за ким да зажалите? Монт-Валеријан је без престанка тутњао. Два пријатеља стајали су право и нијемо. Непријатељ је сад на своме језику издавао заповијести. Премјестио је своју столицу, да не буде близо заробљеника. Дванаест војника постројише се под оружјем на двадесет тсорака од њих. Офпцир им се окрете: —- Дајем вам још минут времена, преко тога ни секунд. За тим се нагло диже, приближи се Французима, узе под руку Морисоа, одведе га у страну и прошапута му: — Брзо лозинку! 0 томе вам друг неће никад сазнати. Учинићу се, као да сам вам опростио. Морисо је ћутао.