Зора

Бр. X.

3 О Р А

Стр. 337

Официр је тад учинио исту понуду и Соважу. И Соваж је ћутао. Поново су стојали једно пореддругог. Официр је почео командовати. Војници подигоше пушке. Поглед Морисов паде случајно на мрежу, бачену у траву, близу његових ногу. Један сунчани зрак обасја још живе рибе. Разњежио се. И поред своје храбрости, очи му засузише. Проговори дрхтећим гласом: — Збогом г. Соваже! — Збогом г. Морисо! — одговори Соваж. Стискоше руке и задрхташе од главе до пете. Ееиег! — командовао је ОФИцир. Дванаест пушака плануше у једаред. Соваж је пао лицем на земљу. Морисо, виши стасом, лицем окренутим небу, пао је на свога друга. Из прсију му суну млаз крви. Официр је издавао друге заповијести. Људи му се разиђоше, да се убрзо врате са зокетима и камењем, што су их

везали мртвима на ноге. По томе их понијеше обали ријечној. Монт-Валеријан није престао тутњати. Два војника дохватише Морисо-а, друга двојица Соважа. Зањихаше тјелеса па их бацише далеко у ријеку. Када потонуше тјелеса, начини' се круг на води. Вода се узбурка, начинише се све шири кругови, таласи оквасише обалу и вода се умири. Видио се само мали млаз крви на њој. Официр, који је до краја остао миран, промумла : —• Сад ће доћи ред на рибе. Враћајући се крчми, спази у трави мрежу. Подиже је, погледа, осмјехну се и позва војника. Војник са бијелом кецељом стаде пред њега. Официр му баци мрежу она два убијена човјека и заповједи: — Испеци ми ове рибе, док су још живе. Биће изврсног куса. И продужио пушити на своју лулу. Хбаи Хбанић

ђенерал Дидоа на Клаузен доосту

— Војна у — од )\лекса Р Ј —во, како је ађутант Дермонкур причао о јунаштву мог оца. „Војска се забавила у Болзану 48 сахати; оно што у овој војни изгледаше прије на трку но на рат бијаше тако дуго задржавање. Ђенерал Делма остаде у Болзану да преглада трупе Лауданове и пут к Инсбруку. Остатак војске са ђенералом Димаом на челу, крену се сјутра дан ка Брихену да добије везу са војском ђенерала Керпена, који се бијаше упутио овим правцем. Пут којим смо ишли водио је преко неке ријеке, којаје извирила испод Црних планина и примала волу из Ријенте, а

Тиролу ндра Дпма утицала је у Еч испод Болзана. Пут је ишао час десном обалом ријеке, час прелазио поток и ишао лијево и пошље неколико миља прелазио на другу обалу. Одступање Аустријанаца било је тако брзо, да нису имали кад ни мостове покварити. Ми смо маршовали за њима убрзаним кораком и готово смо очајавали, рачунећи, да их никад нећемо стићи. Но, у том нам наши еклерери јаве: да Аустријанци барикадирају мост Клаузен с колима и да су ријешили да нам ту спријече пријелаз. Кад смо дошли до моста, нађемо мост потпуно закрчен, а иза моста видјели смо нспријатељску пјешадију и коњицу.