Зора

Стр. 338

3 0 Р А

Вр. X.

Ђенералује требало доћи поткрјепљење, али он на њега сад није ни мислио. —- Хајте, рече ђенерал, нека двадесет и пет људи заузму мост. Двадесет и пет драгона бацише својим друговима узде од својих коња и не обзирући се на пушчану ватру аустриску јурише на мост. Посао не бијаше лак. У почетку двоколице бијаху тешке за покретање, а међу тим су и зрна падала као град. — Хајде, беспосличару, рече миђенерал, шта стојиш, зар ти не мислиш да треба помоћи овим људима? Ја скочим с коња и упрегнем се у једна кола, но како ђенерал није рачунао да ће мост бити брзо чист, скочи и он с коња и поче нам помагати. За тренутак својом херкулеском снагом, он је учинио више но њих двадесет и пет. Кад сам већ рекао двадесет и пет, мало сам претјерао. Аустриска зрна онеспособише нам за рад пет људи, но на нашу срећу, стигоше нам у помоћ шездесет пјешака трчећи кораком. Они се распоредише на обје стране моста и отворише јаку ватру на непријатеља. Ова изненадна ватра збуни Аустријанце у нишанењу. Ми побацамо двоколице и кола у ријеку и очистимо мост. Тек што смо то свршили, ђенерал скочи на коња и јурну преко моста к Сену, не гледајући да ли ко иде још за њим. Ја повичем: „ђенералу ми смо сами — но он то или не чу, или не хтједе да чује. Наједанпут се нађосмо предједним одјелењем коњаника на које јурну ђенерал и како сви бијаху у бојној линији, то једним ударом сабље уби једног подофицира, огреба добро једног војника поред себе, а врхом сабље рани трећега. Аустријанци нису ни мислили да два човјека имају толико дрскости да сами јуришају, покушаше да бјеже, но им се коњи јако узнемире и направе грдан неред. У овом тренутку стигоше и наши драгони заједно с пјешацима, који су јашили на

коњским сагшма, и заробише одмах цијело одјелење аустриско. — Клањам се, г. ђенералу, вашем ударцу, јер никад нисам видио бољи, рекох ђенералу. — Пошто си још жутокљун, рече ми ђенерал, видићеш их још доста, док се не сврши војна. Ми смо имали 100 заробљеника. Примјетили смо с друге стране села како се један пук коњице пење уз брдо. Чим је ђенерал видио овај пук, показа га драгонима, остави заробљенике пјешацима и пусти се у гоњење за пјешацима са педесет људи. Чудновати смо били ја и ђенерал; много смо рачунали на наше војнике. Аустријанци су мислили да их гони цијела војска, те су бјегали као луди. Пошље неког времена, ја и ђенерал остадосмо опет сами. Пошто смо дошли до једне крчме, код које пут прави лакат, ја се зауставих и рекох. — Ђенералу, оно што смо учинили и што сад чинимо, није размишљено. Зауставимо се и причекајмо да се скупимо. У осталом, сам терен даје могућности да иза ове зграде мора бити платб, гдје би смо, може бити, наишли још и на уређеног противника. — Добро, деране, рече ђенерал, иди те види да ли је баш тако, а за то ће нам се вријеме и коњи мало издувати. Ја сјашем и пођем по зади крчме, но одмах примјетим, на даљини од 200 корака, три ескадрона спремна за борбу. Вратим се одмах ђенералу и рапортирам му, но он без ријечи узјаха коња и упути се ескадронима. Ја узјашем коња и пођем за њим. Тек што смо прешли сто корака могли смо лијепо чути и глас. Командант је говорио француски и лијепо се чуло: — Ах, то си ти, црни ђаволе, рече му он. А, дакле нас два! Аустријанци су звали ђенерала црним ђаволом. — Направи сто корака, ја ћујош двије стотине, рече ђенерал и ободе коња. За то вријеме сам се ја дерао ђаволски: