Зора

Стр. 340

3 0 Р А

Бр. X.

само сљуштили мало кожу. Поред свега овог, у његовом шињелу било је седам куршума. Коњ му је погинуо под њим, али на његову срећу својом лешином закрчио је био мост, и може бити, да га је само та околност спасла, јер док су Аустријанци пљачкали његове бисаге и кубуре, он је имао времена да се дочепа

једног коња без госе и да наново отпочне борбу. Благодарећи напору Ламбертовом. ђенерал пређе у офансиву и предузме једно, тако дрско гонење, коме нећемо наћи слична у цијелој овој војни." 1Јзегсп

м I*

Фридри^ Ниче'

*акар се човЈек колико му драго хвалисао својим самопознавањем, макар му се, колико год хоће, причињало, да је објективан: ипак на крају крајева нема ништа од тога свега до своју рођену биографију." Изгледа да су се ове неутјешне ријечи духовитог артисте, који бијаше још прије једног деценија мртав, и којега се физични живот недавно претворио у прах и пепео, односиле на сам његов живот и рад. Макар се Ничеова наука како му драго прецјењивала или омаловажавала, макар јој се дивили, макар је на све могуће начине побијали, ипак најтрајније а уједно и најзанимљивије што нам иза њега остаје, јесте и остаће његова биографија. Само она даје његовим дјелима садржине и смисла; без познавања његова живота, његове личности, његова расположења и патње постају та дјела ефемерним модним појавама, достатним да удовоље кућним потребама литерарних „Носћз!;ар1ег-а" и помодних звекана, а тако исто и усиљених филозофских догматичара и разметљивих фразера. Бијаше то поносна, управо аристократска жеља, коју је једном приликом изрекао Ниче: „Само неколико читалаца, које човјек у својој души поштује, и не треба их више." Као да је сам у напријед пророковао судбину својих списа! Али се његова жеља па окалост није испунила. На против. Може бити да

ни један њемачки филозоф није био тако много читан и цитнран, као Фридрих Ниче, али може бити и ни један тако рђаво схваћен, зло употријебљен и компромитован, као он. Наглашени изрази из дјела „НепЈептепачћ", „Неггеп-ипс1 8с1ауешпога1", „В1е ћеггНсће ћ1оп<1е Вев^е" и „Е>ег ТЈећегтепзећ" лијетају данас по ваздуху, и понајближи литерарни шарлатан игра се с њима тако господствено као с каквом лопто.м, као да је он Ничеов надчовјек, који само у нечему предњачи Ничеу, и то што има здравља, те му оно даје права, да „мијења вриједност" обичним моралним појмовима, као што на прилику какав берзијанац мијења вриједност појединих курсова према томе, да ли стижу добре или рђаве вијести са бојног поља у Кини или Африци. Тако се наставља у судбини Ничеових списа још и дубока трагика његова живота и настојања јер он је побједник, који је лијетао од једне обмане к другој, био жељан чути одјека, а слушао бурно одобравање и филистарски пријекор, ропско имитовање и берзанску распродају; болестан умјетник, кога држе за здрава и снагом задојена филозофа, јер се његова дјела нијесу узимала у руке са естетско-умјетничком подлогом, него са социјалним дневним инстиктом оних „погибељних мислилаца", на које већ Шилер у својим „филозофским пи-

*) Приликом смрти Ничеове сва свјетска журналистика писала је и резоновола о овом великом човјеку наших дана. Из масе тих силних расправа, доноеимо и ми неколико пабирака.