Зора

Бр. X.

3 О Р А

Стр. 341

смима" обраћа пажњу: они су цијелим богатсвом свога оштрога ума окитили своје користољубље само за то, да га оплемене и подигну до система.... Мора се познавати историја патње Ничеове па да се има појма о грозној љепоти оног високог полета, до кога је овај болесни човјек узвио свој разорени дух, све до у регионе „свих сребрних тонова боје у природи"; морају се прелистати његови дневници и његова писма, у којима извјештава своје пријатеље о својим патњама, па да се схвати онај трагични раздор, који је постојао између његове Физичне немоћи и душевне воље; мора се једном ријечју срцем пуним осјећаја пратити регистар његових патња све од дјетинства па до оног боног усклика Заратустрина: „Самопознавалац! Самоубојица!" па да се узмогну растумачити све оне чудновате раскрснице његове фантазије, која сама себе загушује. Кад му је било пет година стиже га први ударац судбпне: он губи оца и мјесто очинске његе упознаје он по свом признању само „сурогат очинског одгоја", „униформисану дисциплину уређене школе." У „неодољивој тежњи за универзалним знањем" настоји он да скрши „укоченост законом одређене раздиобе и употребе времена" и предаје се „каткада еруптивној страствености." Већ као 24-годишњи младић добија он позив у Базел за професора филологије, и тиме се натовари на младића бреме посла, које је за његове године и одвише тешко. Без сваке се сумње мора заметак његове касније болести тражити у душевном пренапрезању онога времена, јер већ послије девет година мораде он обуставити свој јавни рад у цијелом своме обиму. На то га је приморала болест у очима, која је, као што се касније испитало, потицала из аФектације мозга. Када га је тада послије дуже времена видјела његова сестра, једва га је могла препознати, како прича у дирљивој биографији свога брата: „саломљени, уморни, постарјели човјек пружи ми дубоко ганут своју

руку." И сада настаје за Ниче-а доба најтежег мучеништва. Године 1880. пише он: „Тежак терет почива на мени. У пошљедној сам години имао 118 тешких наступних дана. Још сам живио, али тако да нијесам могао видјети ни у даљину од три корака." И од године до године повећава се његова патња „до врхунца хабитуелног бола," тако да он за своје стање не налази других ријечи него „животињско мучење и предпакао" ! На задњих се шест година тужи он године 1882.: „Ох, какве године, какве патње, каква осама и досада живота!" А „историју својих прољећа прије 15 година" назива он „историјом грозота, фаталношћу пропадања и слабости." „Оронулост је мога здравља" пише он своме пријатељу Ре-у „одвише велика, патња је постојана. Шта ми користи савлађивање сама себе и стрпељивост?" Надолазили су на њ дани, нецјеље и мјесеци, када га је „стајало великог искушења, да ли да акцептира живот." Није чудо, да је шта више једноч изговорио очајнеријечи: „Ја презирем живот!" Као оазе у пустињи тако се и у историји патње Ничеове налазе поједине вијести о паузама у његовој болести. У овим паузама ствара он своја дјела, наравно у стању најраздраженије надосјетљивости и узбуђењу, као да је осјећао да се спушта ноћ и као да је за то хтио да са двоструком брзином и са двоструким нагласком изговори оно што му на срцу лежи, и за то бива свакоме управо незгодно при души, кад се у сред његова мучеништва намјери на тако непосредне излијеве његовог весеља за рад, као: „Сад сам лаган, сад летим, сад видим сама себе под собом, сад игра божанство у ме"ни; в или: „Зар није мој отац господство Изобиље, а мати тихо смијање?" И чудновато. Управо они списи, који су никли у задњем периоду, када га је болест приморавала на фрагментарно стварање, данас се најрађе читају и биљеже данас основу новоме моралу и здравом модерном погледу на живот, док списи његовог првог периода, гдје културан