Зора

Стр. 342

3 0 Р А

Бр. X.

човјек са топлим осјећајима и јасним мислима заступа идеје праве културе, налазе милости само код некојих Немодерних, који се још заносе Шопенхауером и који још увијек виде у Рихарду Вагнеру нешто више, него бољег Мајербера. Умјетник, неимар, који је схватио и умјетност и живот као пјелину и који је из те цјелине створио опет пјелину, као „Шопенхауер као васпитач" или „Рихард Вагнер у Бајрајту" баца се данас међу људе и духове од масе. Па ипак би било неправо, кад би се из ових и сличних мишљења, која се налазе у задњим списима његова периода болести, хтио конструисати какав систем или шта више, како се то често догађа, догмат непогрјешивости индивидуализма. Личност као што је Ниче не може се поправити, ту треба просто настојати да је разумијемо и као цјелину схватимо. Познавању његове личности допринијела је свакојако највише г-ђа Јелисавета Ферстер — Ниче у биограФији свога брата, која је пуна пијетета и љубави, па онда једна проста и танка књижица, која између многих и многих списа о Ниче-у има за то своју нарочиту вриједност, што се у њој не филозофира Вог те пита куда, него се лијепо и тачно држи предмета, стављајући себи као основу афоризам из Ничеова дјела: „МепвсћНсћев АИгитепзсћНсћез": „Најбоље ћемо моћи представити какав важан предмет тако, ако боје за ту слику узимамо из сама тога предмета, тако да нам се сама цртарија рађа из граница и прелаза боја." То је есеј „Фридрих Ниче, умјетник и мислилац" од проф. Др. Алоиза Рила (Бг. Акпв Шећ1), који је изашао у Фромановим „ШаззЉег (1ег РШоворШе". Све оне замршене загонетке, које нам задаје болесна фантазија Ничеова, настоји ова књижица одгоненути само на темељу његова живота и његових дјела, па нам за то и изгледа врло згодним онај закључак, до којега проф. Рил долази: „Ниче је декаденат, али то је уједно и схватио и бранио се против

тога, Он је декаденат са инстинктима здрава човјека, па за тоје морао сувише цијенити — прецијенити живот, изобиље живота, а тако исто како се и ради чега се живот употребљава. Он је болесник, али који се чува, да из својих патња не изведе какве закључке против живота. Он признаје патње само да не узнегира живот; он чини патње извором снаге, дисциплином воље; одатле датира она његова подозривост према свему што удара на вољу, према свакој врсти осјетљиве слабости, према самом сажаљивању. Што је Ничеу у животу недостајало, то је управо и пренио на слику живота, којамујекао узор лебдила пред очима. Њему је требало „неколико великих перспектива душевно-моралног хоризонта", па да узмогне подносити живот. И тако сниваше он о непрестаном и вишем развијању човјекову изван свога бића па све до надбића; он сниваше о надчовјеку." Уједно подсјећа проф. Рил, да се код Ниче-а никако не сметне с ума умјетник и пјесник. А то је баш од нарочите вриједности у тој паметној књижици, јер је Ниче прије свега умјетник, шта више још и ондје гдје он већ почиње да руши. Он је сам пр^чао један пут, да је само стојалодо неколико спољашних случајности, па да би се он усудио да постане музичар. Као умјетник или ипак као човјек са умјетничким осјећајима започео је он свој литерарни рад. Његово прво дјело бијаше: „Постанак трагедије из духа музике". Кад се први пут дочепао Шопенхауерова дјела „Свијет као воља и представа" и кад му је то дјело обузело цијело мишљење и осјећање, забиљежио је он у свој дневник: „Овдје ме је угледало пуно несебично сунчано око умјетности." Његово друго дјело, такођер докуменат његова чисто умјетничког осјећања, управљено је против Давида Штрауса, негерманско-софистичког противника Шопенхауерова умјетничког погледа на свијет, док се није у своме дјелу „Рихард Вагнер у Бајрајту" подигао до потпуне сунчане висине бајрајтских по-