Зора

Бр. X.

3 О Р А

Стр. 343

гледа на умјетност и културу, скроз умјетник, којега је најплеменитије одушевљење у ненаткриљеној до данас љепоти стила. Како се у Ничеу увијек у пуној мјери огледао умјетник, то доказују и сама његова познија дјела, када већ одавна не сматра биће свијета и човјека умјетничким актом, нарочито у оним ставовима, гдје говори о умјетничкој употреби њемачког језика. „Згодно је вријеме, да се већ једноч артистички позабавимо са њемачким језиком. Мора постати најприје рукотвор, па да истом из тога постане умјетност... Ниједан од данашњих културних народа нема тако рђаве прозе, као њемачки. Пошљедица је тога да Нијемац познаје само импривизирану прозу. Нијемац не чита гласно, не чита за ухо, него чита само очима: он је при томе стрпао своје уши у ладицу... Проповједник је само знао у Нземачкој, шта је словка, колико важе једна ријеч, у колико једна реченица удара, скаче, јуриша, трчи и ишчезава; он је једини имао свијести у својим ушима. Ремек-дјело њемачке прозе је ради тога, по души говорећи, ремек-дјело њезина највећег проповједника: у односу према Лутерову Светом Писму све је друго само — литература." И оваЈ човјек, којијетако живо умјетнички осјећао, да је он и при употреби њемачког језика морао задовољавати своју тежњу за умјетничким дјеловањем, јер му је ноћ, која се спустила на његов дух, уграбила његов велики јединствени умјетнички идеализам, тај је човјек данас модни филозоф, којега се

дјела данас читају не може бити ради тога, да се при томе умјетнички насладе или да дознаду, која личност и како она из њих говори, него само ради тога, да се из неразумно покупљених мрвица скује нека наука, која негира најбоље и најчовјечније, што живи у нашим грудима: сажаљење. Што је велико, племенито и плодно створио, то живи данас само у кругу једног малог скупа; а што је на против поставио као нове „вриједности", то је већ душевна својина цијеле наше либералне и социјалистичке каванске интелигенције. Макар некоји и називали каснијега Ничеа, који се отуђио од Рихарда Вагнера, „фанатичним либералом", ми немамо ништа против тога; ми се Нијемци држимо рађе оног здравог Ничеа, који нас је раме уз раме са Рихардом Вагнером хтио довести до највишег степена културе и који је у дну своје душе још и онда остао вијеран своме поборнику, кадамује грозна боља ставила у руке оружје против свог рођеног дјела. Чамбрлен прича у својој књизи о Вагнеру, да је Ниче отпутовао у Луцерн нешто мало прије, него што је густа копрена ноћи обавила његов велики ум; ту се одвезао у Трибшен, глје је често пута боравио са Вагнером, и сјеђаше са свијем на страни код језера. Изгледало је да му је једина забава то, да шара штапом по пијеску. Али кад се његова пратилица сагнула, да му загледа у лице, опазила је, да из његових очију потоком цуре сузе.... А овом ћемо епизодом да окитимо успомену на Ниче-а." Сш.