Зора

Стр. 344

3 О Р А

Бр. X.

ЖЖ ЈГКС

Корачајући јеном неуређеном и занемареном алејом која води са једнолике обале Копеове од женевског језера у двор госпође де Стал, или глатким друмом који ту недалеко у Фернеју води у замак Волтеров, ви осјећите сваки пут религију хаџије који посвјећује света мјеста. Чини вам се да сте на кратеру који је својим огњем освијетлио вијекове, својим хуком заглушио све буре свога времена, а својом лавом засуо толико вјековних предрасуда. Осјећате се у ријетком крају који некад бјеше насељен расом која је изнад људи; на једном парчету Олимпа; на путевима који бјеху вене у крвотоку једног вијека. Обузима вас онај занос који је једном француском пјеснику причинио да је у умјетничкој Италији узимао за Мадону сваку мајку с дјететом у наручју. Ја сам с том религијом ушао на широку капију госпође де Стал. Огњено јулско послије подне. Копе успаван. Језеро одбија са свог стакла свјетлост која се разлива по мрким крововима историјског села а падо по шумама платана и кестенова око двора. Неколико једрила по језеру и неколико чуперака облака изнад Копе-а, Широке обале губе се у дивљачној панорами — лијево према Жири, десно према Монблановим подножјима. На хоризонту пробило неколико врхова алпијских са бијелим тјеменом високо у небу. Надамном у грању зуји манити подневни дитирамб комараца; по земљи трепери јара. Ово Је један од оних дана јулских,

Женеиа, 15. јулија 1900. када је вјеровати да могу падати из неба познате печене шеве.... У Женеви су ови дани савршено несносни. То је сезона купања у Арви која нам доноси алпијски лед док Женева као Помпеји изумире у огњу и цијела варош удара на једно огромно печење. То је сезона мирисног мискат-грожђа, Енглеза, стјеница, алпијске љубичице и кашља. По сјеновитим парковима нико осим пензионираца који се вајкају на несаницу и рђав апетит, по који заостао ђак, и по која гувернанта са обично омањом дјецом, која нису брбљава кад се врате кући. Но у Копеу наиђе по који пут онај тихи лемански вјетрић који вас умива мирисом и отире свилом свога крила, задахњује вас ријетким сеоским ваздухом и дахом покошене траве. Двор у Копеу! Импресија која вам је остала читајући о оним знаменитим данима и вечерима у овом двору, о оним састанцима једне душевне елите француског друштва, које се окупљало око најдуховитије жене свог времена — како ли та импресија смрзава пред данашњим двором у Копеу. И овдје у чијим се салонима расипала бујица елоквенције и духовитости једног малог ивера који је отпао и заостао био од великог елоквентног и философског ХУШ-ог вијека — ту у двору некадање Краљице Мисли, међу зидовима гдје су тако дуго боравили мозак и срце Француске — сад је ту тако тихо.... Изгубили смо се у сни-