Зора

Вр. X.

3 0 Р А

Стр. 345

јевању и компарацијама да нас не разбуди у једну ироничну јаву недотупавна бесједа чувара који вас уводи у богате салоне, да вем одекламује над сваком стварчицом своју лекцију, бесвјесно као сомнамбул и с важним лицем. Али кад већ уђете у овај тако импозантни замак, онда вас обузима једно свечано расположење којему та тишина тако приличи. Има нешто манастирско, религијозно у томе ћутању које наличи на короту, побожност и сузе. А то тако допуњује историју ових одаја. Јер ми смо у гнијезду Коринином! Ја бар волим да се госпође Стал сјећам за тренутак више као Корине него као Минерве. Има нешто у њеном интимном животу које нас на то упућује. Јер то је она лијепа плачна Психа која је тумарала цијелог свог живота тражећи познање и истину љубави, уснивену некад у првој младости на Леману, а коју је видјела тек поред самртне постеље, љубав која бјеше њена религија, њен живот и њена цијељ. Јер и та тако витешка Минерва из Револуције и Првог Царства, с убојним копљем и кацигом, зар не бјеше само преобучена Делфина под чијим је оклопом ударало свагда једно расплакано и њежно срце, које и онда кад је мрзило показиваше само колико бескрајно воли! Мадам Роландовици право је име Револуција, а Мадам де Стал право је име Република. То су двије Музе ових двају истинских величина прогреса. Али Госпођа де Стал је прије свега пјесник, која није била геније, „али која се у двије три прилике довинула до самог генија" како рече један одличан француски писац; која је написала неколико рђавих стихова, којих се данас више нико не сјећа, и два романа сасвим осредње вриједности; али кад смо у њеној кући ваља да знамо да смо у дому једне Музе која је инспирирала најљепшу појезију овог највећег лирског вијека, да смо на огњишту гдје се зачела прва искра оног животворног огња који је освијетлио и загријао истинским животом ово поетско стољеће,

искра Романтизма, и да смо у колијевци у којој је проплакао витешки Хернани. А кад смо год у кући писца који је пјесник, ми осјећамо једну посебну сугестију. То је случај свугдје гдје је писцу „историја његова живота у историји његова срца," то јест, гдје је живот његов у толикој вези са његовим дјелима да им је он често извор. За то нам у Копеу сваки портрет, биста, књига, свака стварчица много више каже него у Волтеровом Фернеју, јер живот приватни Госпође де Стал то је једно посебно дјело у којој свака од ових ствари сачињава можда једну његову страницу. То су странице из Делфине и Коринв. Јер има великана који су истински великани, али осим њихових дјела, интересује нас можда још само да знамо колико је била широка њихова лубања, или колико је килограма био тежак њихов мозак! Госпођа де Стал није за се никад рекла да пише да живи а да не живи да пише — да употребимо ону баналну фразу која се нашем свијету тако допала. Писање њено .бјеше само једно средство, начин да круг својих слушалаца прошири и изван свог салона и да им комуникује своје мисли расипане у омпровизацијама по променадама у Копеу, вожњом по језеру и околини, или у својим салонима овдје и у Паризу, у друштву својих редовних гостију, стојећи пред камином, у немарној пози и с рукама остраг. Или још више: то бјеше начин да се учини више љубљеном „јер таленат жене ваља само да послужи за средство да јој прибави што више љубави." Вулканска страст за љубављу и слободом није се никад гасила у њој. Она је томе жртвовала свој мир и свој живот као и многе жене, али још и више — сав свој пространи гениј, и то до резигнације и ропства. Нигдје можда томе одвећ сличног примјера. И нигдје можда није јаче утјерана у лаж тврдња једног психолога који писцима намјењује најсавршенији егоизам, да би им