Зора

Стр. 348

3 0 Р А

Бр. X.

пусто и празно, али у потпуном пространству овијех наука, дух Госпође де Стал крстари као орао. Право дијете XVIII. вијека предана сва мисли, медитацији и рјечитости. Шетње јој бјеху несносне и заморне; природа јој није ништа говорила, као Сократу. Она је хладна за један од најљепших дијелова свијета — за женевско језеро, за овај изглед пред којим се отварају прозори њеног замка у Копеу, азур воде и бјелина алпијских ледењака високо у провидном небу. Позната је њена изрека да би свагда затворила радо прозоре пред самим напуљским заливом, док би миљама пјешачила да се разговори с једним ученим пријатељем. Тај недостатак у осјећању за љепоту природе тако отворено плаче у њеним романима; јер колико би само рјечитост Госпође де Стал била у стању да дадне гласа и живота на листовима Корине и Делфине гдје је ријеч о земљи наранача! Шендоле се чудио како је могла да буде ова велика душа тако индиферентна према природи, коју је из замка у Копеу могла да вади у најљепшим манифестацијама југа. Она се чудила тако исто да је имагинација Швајцараца тако хладна и непоетична поред оног богатства и шаренила пред његовим очима. И ми сви путници, који смо прошли Швајцарску, нијесмо јамачно могли да се од те помисли уздржимо пролазећи Алпе и силазећи на небеска језера која су се међу њима разлила. Отуд се у овој земљи свагда осјећам као у једној великој мљекарници; Швајцарци ми као мухе облијећу свој кајмак и као да им се срце усирило за све што је умјетничко и литерарно — и поред оно неколико имена чији број ни мало не зачуђава. Овај рационални и позитивистички дух, ова чудна хармонија између три потпуно разноврсна народа показује колико је на Монблану студено Музама, и колико је практичност укочила овај народ. Швајцарска је по цијелом изгледу образац будућих држава: кад мјесто крви потече кроз нашу дјецу млијеко, а

с лијеве стране груди закуца сирац, и кад сва умјетност буду можда трговачке плакате! Госпођа де Стал је становала у Копеу само кад је морала; Париз на којег нам се Волтер онако свесрдно баца каменом у својој коресподенцији, њој је једини крај гдје мирно дише. Њен салон у Копеу намјештен је свагда као њен салон у Паризу: само да заборави да је у Копеу и на Леману! Јер њојзи треба друштва, живота, жагора, и опет друштва. И кад га се сита насити, она опет чезне за њим. Је ^оиЛгагз Неп гесоттепсег, бјеше њена свагдања жеља. А ту се истиче највиднија црта њеног карактера — њена позната страст за конверзацијом. Саизег, с'ев(; угуге (разговарати се то је живјети), „Конверзација је њена инспирација и њена Муза", вели један сувременик. А та страст за говором у ње толико отворена, то, осим њеног спола, чини још вијек чије је она дијете и који је вијек рјечитости и друштва; затим њено васпитање, које је васпитање у друштву, у салону њене мајке. И знати говорити, то није за њу само врлина човјека него и потреба и услов великог духа. „Геније мора знати да говори" —њезине су ријечи; „јер они који неће да буду пресуђивани по оном што говоре, не заслужују већма да буду пресуђивани ни по оном што пишу." А геније Госпође де Стал знао је да говори не само много, као сваки добри геније жена, него тако лијепо, можда љепше него ико свог времена. 0 њеној елоквенцији постоје читаве легенде. Друштво најдуховитијих људи окружавало је свагда ову велику жену, као што окружују дворјани какву лијепу краљицу на Истоку. У том друштву пламтио је њен гениј и она је осијавала своје друштво сјајем својих идејакао мађијском свјетлошћу бенгалског огња. Све је било нијемо кад је она говорила. Духовити Сизмонди говорио је о њој: „кад би њен глас престао у салону,