Зора

Вр. X.

3 0 Р А

Стр. 347

ван израз велике и добре душе. Мора да је ријеч са онијех усана бацала у пијанство оне који је слушаху. Мишле, који Је мало занесен њоме, вели: „Имала је дивне мишице, ванредно лијепо грло и плећа као Јунона. Шен поглед бјеше један свијет за се. Њена је ријеч очаравала. Највећи њен непријатељ, слушајући је, не би се могао уздржати да не помисли: о, доброг, о племенитог, о честитог створења." 1 Соба је пуна огледала, портрета којеје радила самаона. Осим свиленихружичастих кревета са широким балдахином, у стилу Луја XIV., ту је и једна стаклена кутија са једним од њених турбана, око којег се толико бављаху њене противнице и противници, али којега ни једна машамодкиња није више оговорила од Хајнеа. Из њене собе улази се у собу Госпође Рекомје, њене „ће11е ЈиНеМе" која бјеше чар њиног млађег друштва, одиста једна љепота античких статуа. Осим једног уског кревета са балдахином и једног стакленог ормара нема више ништа у соби Жерменине пријатељице. У стакленом ормару је неколико аутографских хартија, писмо Ј1авоазје-а, Шлегела, Г-ђе Рекомје, једна свешчица рукописа из Корине са свима исправкама, затим ас<;е <1е па18вапсе (крштеница) Госпође баронице де Стал, са рођенданом 22. априла 1766. На овоме ћемо дану да се мало задржимо. Он је испунио тако много страница у историји Француске. За то име, као што знамо, везано је тако много идеја и факата. Оно је претходило догађајима најодсуднијим у животу Француске, с којима се доцније тако блиско спојило: Револуцији, Републици, Царству Бонапартином и књижевно-умјетничком преокрету, Романтизму. У некима од њих она је као златна жица у камену, у некима као једна од вена живота, у некима као душа и елеменат снаге. Јер ничим није јасније обиљежена велика снага ове жене него кад

се рекло : док је Марија Антоанета била царица у Паризу, Госпођа де Стал била је царица цијеле Француске! 1 Одгојена је у кући у којој се окупљало све што бјеше најотмјеније у народу ког је она доцније назвала „аван-гардом човјечанства". Шена мајка, једна интелигентна Женевкиња, пуна женских скрупула и амбиције, већ је имала један од оних историјских салона париских. Мала Жермен, на столичици поред нога мајчиних као маче, свагда претворена у око и ухо, научила је да говори језиком ког је слушала у њиховом салону, језиком Бифона, Томаса, Смарда, који ту дискутоваху и Мармонтела и Ла Харпа, који ту декламоваху — дакле у друштву у којем се расипаше задње благо францу^ке елоквенције XVIII. вијека. Већ са те столичице зачуђаваше своје госте чудном хитрином сазријевања у мислима, као што зачуђаваху Данте, Тасо, Бакон, Паскал, Мур, Мајербер, Мозарт. У четрнаестим годинама већ помаже оцу на финансијским и политичким списима. Прва јој забава Русб, прва наука — философија. Необично добродушна, њежна, сентиментална и готова да проспе сузе при малој емоцији. Вертер је, по правилу, доводи у грозничаву узбуђеност. Шој и није ништа велико што је не нагони на плач, по познатој изреци. Нестална, несолидна при студији, не идећи ни у чему до краја — што је својина свих великих духова. Али необично лаког схватања, снажне меморије, ватрене страсти да све сазна, и све обгрли, и ако непокорна свакој методи и немоћна да поднесе правила и гвоздене конзеквенције. „Ја знам све а што не: знам то не постоји", одговорила је једном пријатељу на замјерку да није једну ствар разумјела. И ја одиста не бих умио рећи да ли је осим Мадам де Севиње и Жорж Елиот било жена са широм ерудицијом. Литература, политика, умјетност, философија, то је њен свијет; изван тога за њу је све

1 ШвК Зе 1а Ееуо1.

1 А11оег1 8оге1.