Зора

45

Бр. X.

3 О Р А

Стр. 355

Сутоп, колшд у једном чину, од Ика Конпге Ђојштића. Кнез дубровачки, Никола Бенеша, оставио је иза себе жену и три кћери, с великим властеоским именом, а без новаца. У његовој палати, с готским балконом, а у собама старог Етрп-е стила, окружене сликама старих госпара, те четири жене проводе своје дане биједно и самотно. Та је властеоска породица пука сиротиња. У најстрашнијем смислу ријечи, она једва хвата крај с крајем, и бива дана кад не зна да ли ће сутра имати да руча. Али у немаштини она није понос изгубила. Жена Николе Бенеше живи са својим кћерима и даље одвојено од пука. Дјевојке разгаљују своју чамотињу сјећањем на то како им је породица некад стајала. Отац кнез У Дубровнику; мати, за тим, дворска тоспођа код царице Каролине Прелиставајући породични љетопис, оне наилазе на једног Бенешу који је, као амбасадор слатге Републике, излазио пред Карла V. „Најприје сам пошао у салун копљаника. Ту их је било 25, све сливено у злату и брокату. Пак прошли смо кроз салу амбашадура. Ту нас чека 32 пажа с буздованим од злата, а кад се велики мештар двора приближио, рече: Дон Владислао! примљени сте како кнез краљевске крви. Ево краља!... Покријте се! — и ја сам се покрио." И треба сада, као пошљедне изданке те кнежевске лозе, замислити четири жене (јамачно у црнини) сред једне високе и готово празне собе, која је од сиротиње већ потамњела... Све су три Бенешине кћери још дјевојке. Оне су се могле удати само за себи равне, а њима равни почели су већ одавна изумирати. И на пр. једино мушко друштво „према њима" које их посјећује, то су два госпара — један од 78 год., а други од 62 — оба с манирима другог доба, обучена као лица са старих слика, с нечим готово плесњивим у свом господству. Да јој није бриге о насушном хљебу, Бенешина би породица изгубила сваки додир са животом. Она је мислима у прошлости, немогући да се одвоји од спомена својих великих предака, који су давно већ прах, које она није видјела никада, које зна само по имену или по каквој давнашњој слици, гдје је боја изблиједила, а црте се истрле. То је једна породица успавана, која још није умрла, али за коју се више не може рећи ни да живи. Ипак, у тој породици има један члан, најмлађа кћи Павле, која још није са свим замађијана, која би хтјела да се отме својој средини, и да јурне у живот. Она већ годинама воли неког поморског капетана, ЈТуја Васића, али њена је зла срећа хтјела да он буде пучанин, син једног кмета, онда кад се она родила властелинком. Они се не могу узети, јер између њих стоје сви његови претци, и сви њени. Да би се ипак спојили, требало би да се она спусти до њега, јер нема могућности да се он до ње уздигне. Требало би да она напусти своју породицу, да порече крв Бенешину у себи, да тури своје кнежевско поријекло под ноге: тек кад би са свим престала бити своја, могла би се надати да постане његовом Већ неколико пута капетан Лујо одлази на море и враћа се. У очи сваког поласка, он походи Павле, молећи је за најмању ријеч наде. Она је дуго имала снаге да му ту ријеч не каже, али кад већ по незнам који пут Лујо полази на море, Павле осјећа да ће се само још тада моћи побнједити, али да ће му попустити, ако га само још једном види. Ето зашто га неће дочекати као дјевојка. У њеној је породици била нека Марија Орсола, којој се десило то исто, да заволи пучанина. Марија Орсола спасла се те недостојне љубави бјегством у манастир, па ће тако и Павле учинити. Кад се Лујо буде вратио, манастир ће је чувати од њега онако поуздано, као што би је само тамница или гроб могао чувати.

праказа