Зора

Стр. 356

3 0 Р А

Бр. X.

Сутон је други дио једне трилогије од које први и трећи дио остају још да се напишу. Вјероватно, остали дијелови неће бити дужи од овога, и неће с њиме стајати ни у каквој вези. Конте Војновић није замислио своју трилогију по обрасцу Валенштајна, гдје се кроз сва три дијела нровлачи иста историја с истим особама. Прије ће бити да ју је замислио по обрасцу Судерманове трилогије МогИшг , гдје сваки дио представља цјелину за себе, и везује се за остале дијелове само у толико што заједно с њима исту мисао илуструје. Војновићева трилогија била би такође једној истој мисли подређена. Тајемисао пропадање племства дубровачког. Уз пркос свом поријеклу, Конте Војновић доказује у Сутону да је то племство изгубило сваку животну снагу, да се гаси, да се налази у сутону који мраку непосредно претходи. Он нас оставља убијеђене да је требало да Павле оде у бијели свијет са својим мрнарем. Али, о тој неспособности племства дубровачког за живот Конте Војновић не говори с гњевом него с тугом. Он је пун пијетета према њему, и за то у цијелом комаду неће се наћи ни једно мјесто у сатиричном тону, Послије Сутона ми остајемо уједном елегичном расположењу, као кад бисмо били пред оним „руинама" о којима је пјевао Војислав. Примијетили бисмо само да је Конте Војновић гледао да тај утисак меланхолије и појезије, који његов комад оставља на читаоца, појача средствима једног јевтиног символизма. Радња почиње послије заласка сунца, развијасе у сутону, а у тренутку кад се Павле рјешава на манастир, завладао је већ потпун мрак. У даљини се од времена на вријеме чују црквена звона. На позорници су већином женска лица којих је у комаду више него мушких, — и она нас незнам зашто опомињу на калуђерице (предосјећање оног што ће се најзад с Павлом десити). Марија Орсола, чији примјер одлучује Павлу, не јавља се никако, а њено се име тек са страхом и тајанственошћу помиње... У овим детаљима има нечег од Роденбаха, има од Судермана, и наравно од Пбзена. Ти ће детаљи без сумње учинити Сутон интересантнијим за гледаоце; само што ми код Конта Војновића цијенимо, то није баш та гипкост с којом се он прилагођава данашњој књижевној моди која не мора бити најбоља....

Али поред слике дубровачког племства, имамо у Сутону и један индивидуални случај. То је случај Павлин, која је, и ако властелинка, завољела пучанина. Колико је већ пута та тема била причана и опјевана! Поред најбоље воље, немогуће нам је не признати да је она постала скроз конвенционална. Та се тема само још тако могла подмладити, да је писац развио карактер својих несрећних љубавника. Кад нас њихова ситуација — због тога што је толико била експлоатисана — не може више интересовати, онда је требало да нас интересују њих двоје лично. Али ево гдје ми не знамо о њима готово ништа. Павле и Лујо измијењали су пред нама управо онолико ријечи колико је било потребно да бисмо видјели да се они воле. Кад је за тим остала сама, Павле нам је кроз многе уздахе, испрекиданим реченицама, наговијестила своју одлуку да се покалуђери. Наравно да ово на нас пада као из небуха. У опште психолошка драма која се у Сутону налази изложена је и сувише сумарно. Рећи ће се можда да друкчије није ни могло бити једном комаду од једног чина. Ми не сматрамо ово ни за какав разлог, јер не видимо шта је спрјечавало Конта Војновића да Сутон напише у три чина, а не у једном. Слободан Јобанобић. Сиохватице Змајовпне. Спеска III. Срелг. Карлотзци. Српска манастирсћа гитампарија 1900. Девесиље из биљеЈсака у прози Србина Мухамеданца АлиЂерића Тузлака упјеслгио Змајона. Издање „Рада" деонггчарског другитва за издавање српскггх књгиа гг ногзина у Рулт. У Но-волг Саду. Сјтска штампај>ија дра Ск. МилетгЛа 1900. Скоро у исто доба појавише нам се двије књиге пјесама пјесника Змаја Јована. Једне су пјесме са свијем нове, друге продужују пријашњи његов рад. Крајем 1895. изашле су у Биограду прве двије свеске Змајевих Снохватица. У размаку од пет година излази ево и трећа свеска тога рада Змајева. Сам пјесник тумачи постанак тих пјесама, и то у пјесми Кад салгјоште... (Пев. стр. 16.). Кад је пјесник био тако мален, да се „са јањцима грлити могао", слушао је много