Зора

45*

Бр. X.

3 О Р А

Стр. 357

слатких бајки, које је касније, у зрелим годинама, почео да слаже у пјесме. Те су слатке бајке сложене сада у једну киту, а од те ките имамо сада три свеске. У прве двије свеске има их свега 135 а у трећој 65; управо 200 пјесама. Послије онако обилата пјесничкога рада, који је Змај развио од првих потеза свог витког пера, ниЈе још престала да ради творачка машта његова. И у старим својим данима не баца Змај пера из руке него ниже стих за стихом, пјесму за пјесмом. Наравно да та поезија у старачким данима његовим не одговара ни из далека оној поезији, на коју наилазимо у његовој Пеканији. Али је за то сачувала у себи особине, по којимаћетеје одмах познати да јој је Змај творац. Снохлатице су спјеване по духу и облику народних пјесама, али с примјесама пјесника умјетника, а то им управо и даје нарочит колорит и тип. Двоструко је уживање кад се човјек уживи у Змајеве пјесме снохватице. Чује се жубор и роморење тихе народне пјесме, заноси се благим и њежним током стиха и фабуле, а опет се осјећа инспирација пјесника умјетника. Осјећање је, по прилици, исто онако као да се возите на каквом малом пароброду. Љуљушкате се, мичете се, крећете се напријед, па ипак осјећате да вас не потежу витка весла, него нешто сакривено, нешто умјетно — пара. Три су гране пјесништва врло уско спојене, управо рођене саЗмајем: лирика, патриотизам и хумор. То смо навикли код њега налазити у пријашњим његовим радовима, а та га карактеристика не оставља ни у Снохпатицама. Само, разлика ипак постоји. Његова је пријашња лирика била бурна и заносна, то су биле радости и болови његова рођеног срца, то је била чиста субјективност пјесникова; данас је та лирика тиха и блага, то је поточић који се већ спустио у долину па кроз зелену траву лагано, без жубора, промиче, то је лирика која искључује личност пјесникову а описује догађаје око себе, то је објективност у лирици. У њој осјећате њежну љубав, којом двоје драгих гину једно за другим, али исказану без ораторских фраза, без клетава, онако просто, једнодушно, правим народним начином. Изгледа вам да у рукама држите Вукову збирку народних женских пјесама. Ту њежну љубав видјећете у пјесмама Сш су, сви су — (стр. 27.), Под

прозором заспале дјепојке (стр.29.), Сунце угађа младенцима (стр. 50.), Верна де■војка (стр. 71.) итд. У таквим су вам пјесмама достатне само неколике ријечи па да сами изведете закључак о сили и јакости љубави, о којој се прича. Даде вам се само кратка напомена, али таква, да вам цијела слика јасно излази пред очи. Па ни патриотске пјесме у Снохватицама нијесу више они бурни покличи и узвици, нијесу више заносна сокољења и одушевљења, него нека врста благог резоновања о љубави према имену српскоме. Не кажем да су томе криве године Змајеве, да је охладио његов патриотизам Девесиље нам је рјечит доказ томе — него хтједох истакнути само ту чињеницу, да се под старије дане постаје на неки начин „патриота с рачуном". Ту се нјеснички таленат не одијева у бојни оклоп, експозиција пјесме не миришу на барут, не чује се поклич: у бој за народ свој, него се патриотска тенденција искаже благо, онако старачки, тако да не бјесните од поноса што сте Србин, него само уживате у својој души. Такве су пјесме Сузе стзетог Сатзе (стр. 5.), Пјесма без краја (стр. 49.), Коле Рајевић (стр. 61.), Делгуа дјевојка (стр. 79.) итд. К њима можете слободно убројити и оне пјесме, које пјевају о појединим јуначким дјелима српских јунака, па ћете осјетити исто миље, које вам обасипа душу кад читате чисте народне јуначке пјесме. Хумор је у овој свесци СнохЂатица слабо заступљен. Није га било до душе ни у првим двјемау изобиљу, али колико га је год, он нам казује, да се Змај воли и у својим старим данима мало да нашали и насмије. Управо ове пјесме и одговарају више осмијеху, него ли оној шали, на коју смо од прије навикли код Змаја. Покрај све елеганције, којом теку и развијају се мисли у пјесмама снохватицама, покрај оног умилног начина распредања пјесничке фабуле, језикје нарочита одлика, којом се ове пјесме могу, поносити, језик је онај нарочити магнет њихов, којим нас привлаче. Он је само Змају својствен. Сјетите се оних лијепих увода у пјесму и њезиних почетака, сјетите се сокола како бира мјесто гдје ће наћи мира, или онога почетка „Пјевај старче!" (Женидба Латковић Ристоја" стр. 18.) или „Ту су гусле, и гудало ту је, — А ја ћутим не см'јем да загудим". (Пјесма без краја" стр. 49.) па ће вам и нехотице па-