Зора

Стр. 414

3 О Р А

Бр. XII.

јој замисли форму графичну, пластичну или аудитивну, он, према избору употребљених средстава за испољавање, ствара кад-кад дјело бесједника, кад-кад књижевника, сликара или архитекта, цртача или резача, вајара или музичара. Испољавајући своју мисао, дајући својој замисли опазну Фбрму, умјетник ствара дјело. Ово дјело, свакад скоро несавршеније и слабије од генијалне Идеје која га је произвела, то је вјештачко дјело. Замисао, плод уобразиље, чак прије но што ју је мозак произвео, дајући јој спољну опазну Форму, сачињава Изумјетак: будуће идеално дјело, не само недостижно него и непојмљиво нашим обичним чулима. Замисао, почетна генијална идеја, то је дакле Изумјвтак. , а конкретна форма дата њеној манифестацији, то је Дјело: дјело вјештине или знаности. Удружење које штити дјела мисли, штити прије свега баш ту саму мисао — Идеју — ту плодну мисао одакле проистичу дјела, не обзирући се много на форму више или мање добро успјелу, која заодијева маниФестацију ове мисли, нити о језику, који је изабрао умјетник или проналазач за испољавање своје замисли, да би је учинио појмљивом другима. Ми ћемо ићи и даље. Зар Удружење не би требало да тражи не само да протежира изумијећа у њиховим спољним маниФестацијама, кад је већ дјело створено, него и у моменту пробијања његове љуске, па чак и у доба трајања зачећа? Ма колико парадоксалан изгледао а ргхог1 овакав један предлог ми се не бојимо да тврдимо, да ће Удружење, расвјетљујући га све више и више, бити неосјетно доведено једнога дана дотле, да рашири своју старалачку протекцију не саПриштина. мо на дјела, од момента њиховог оваплоћења, или на домаку да се појаве на свијет, већ и на светом периоду њихова зачећа. Закон који протежира људски живот у његовом потпуном развићу, зар га не протежира и у свима епохама тога развића, од рођења до смрти ? Зар он не иде и даље те штити човјека и прије његовога рођења, за вријеме светог периода трудноће? Мисао људска, исто тако драгоцјена као и живот, има истовјетна права на законску заштиту у свима периодима својег развића од њеног зачећа у мозгу, генијалном замисли дјела, до оваплоћења тога дјела, па и за вријеме трајања самога зачећа. Ако смо у излагању ове тезе догнали до крајњих њених граница, можда чак и до очевидне претјераности, дужности Удружења према својим члановима; то је с тога, да боље испољимо што желимо, т. ј. протекцију свих дјела мисли, не само логичну, природну, него још тако рећи и обавезну и лако остварљиву. Тежећи вазда далеким циљевима, постижу се далеко сигурније они, који су нам ближи. Тако би ово Удружење, узимајући у одбрану дјела знаности, допунило свој племенити задатак образујући пандан Удруокењу за протекцију пндустријске сгзојине које је ту недавно основано. Дакле, као што се из предизложенога види, двадесети вијек спрема се да буде, општим сагласијем стваралачке интелигенције свих народа, моћни и правни заштитник свеколиких производа људске мисли, ма које то било манифестације, чак и много раније но што су се на свијет јавиле, што ће рећи: вијек најпотпунијег и најмоћнијег легалног протектората свих генија у свијету.