Зора

Бр. XII.

3 0 Р А

Стр. 415

м,

Мултатула

1и1ШпН „Много сам трпио" — чудновата ријеч, а још чудније име! Надио га је себи човјек, не да тиме обрати на се већу пажњу, него јер је свјестан био величине мука и невоља, које је препатио. 1860 изашла је у Амстердаму на холандском језику књига Мах Науе1ааг, које се писац крио под именом МиНа^иН. Двадесет година касније излазило је под истим именом више књига, а Холандези су знали, да их је написао Ес1иагс1 Сои\тез Веккег. Писац тих књига није остао непознат другим народима: дјела се његова одмах преведоше на све важније европске језике, па и тамо доживише више издања. Живот је овог Холандеза непрекидна борба за потиштене. Она га је оборила с високог положаја, на који се бјеше својом спремом испео, испунила горчином и силном мржњом према тадањим „мјеродавним" факторима у ХоландиЈи, али га је очеличила уливши у њ устрајност и самопрегоријевање. Рођен у Амстрдаму 1820 у угледној породици окористио се повољним приликама, у којима се родио, на тај начин, да је гледао стећи онако и онолико образовање, које је потребно било, ако је хтио стећи угледан положај и чувено име. Ступио је у државну службу и то као чиновник управе холандских колонија на истоку Индије. Ту је дотјерао до врло висока чина, постао је а88181;еп1>-гев1с1еп1;. Управа холандских колонија није ништа била боља од осталих. А то је довољно за потврду, да је била лоша. Та колоније се и оснивају, не да се подигну ти крајеви, него да буду од користи „културним" народима. Декер није хтио да ухвати само карику, коју је његов претходник држао, на ланцу чиновничком, који је холандске колоније чврсто стезао; он је хтио да тај ланац мало попусти, а то се није дало без потреса и звеке. И силно се потресе, јер Декер већ та-

да узе себи као начело: ја хоћу, компромиса нема. Незаконитости, које је његов претходник био починио и које су други чиновници чинили, није хтио Декер да прешути. Није разумијевао оног кривог родољубља, које не кори што се зло ради, него што се проказује. Ноћу су му долазили они јадници с Јаве и тужили се на нечовјечност, лихварство Декер није могао никога гледати да трпи. Свакоме је помагао, било дјелом било ријечју. Урођенике је љубио као свој народ: он је потпуно разумијевао њихов језик, што је код других Европејаца била велика ријеткост. Робове би куповао и онда на слободу пуштао, дијелио би немилице новац, ствари, одијело. А свега тога био је свјестан, он је знаб да добро чини. Ту нескромност највише су му спочитавали. Али је сам писао: Понос изискује више срчаности него понизност. Сви они кругови, који су од гуљења јадних урођеника вукли корист, устремише се против Декера. На пријаву, коју је поднио гувернеру због незаконитости, добије „пријатељску" опомену, да ту пријаву повуче. Кад то не користи, пријеђе се преко ње. Није дуго трајало, а Декер буде премјештен. Кад изјави, да ни на новом мјесту не ће друкчије радити, отпусте га из државне службе без права на пензију. Високи положај, који је Декер био заузимао, није му служио, да се ш го више обогати. Његово милосрђе и дарежљивост учинише, да је Декер послије иступа из државне службе био — просјак. Вративши се у Холандију мораде жену и дјецу послати своме брату, јер их није могао издржавати. Сам је проводио јадне дане: имао је једну кукавну собу на тавану; сто, на ком је своје прво дјело Хавелара написао, начинио је сам од дасака. Најпослије продавајући хаљине, да се прехрани, дотјера дотле, да је морао сједити код куће, јер није имао у чему изаћи. Овако је живио