Зора

Стр. 416

3 0 Р А

Бр. XII.

Декер, када 1860 издаде своје првјенче: Мах Науе1ааг. То је роман, али роман с тенденцијом. Написао га је патник сузама својима, које је пролио бринући се за срећу туђина — дивљака. То је аутобиографија, али огледало јада и невоље, нечовјечности и непоштења. Ту се цртају нај јаснијим бојама „благодати", којима културни Холандези усрећише Јаванце. Уздах нам се отима, кад видимо, у што је запао тај биједни свијет, а гњев нас прожима гледајућп грабљивост и пороке холандских силника и закупника. — Ствар дође и у народну скупштину. Посланик један рече, да гроза пролази кроз народ. А гувернер не знађаше другог изговора него: да не може говорити о тој ствари, јер је сам странка. Декерово се стање не побољша ни онда, када нашљедник првог гувернера јавно у скупштини рече: Мултатули има право! Рођаци жене Декерове рекоше јој, ако се од мужа растави, да ће јој наћи посла да шије. Од свог Хавелара није имао велике материјалне користи, јер у оскудици бјеше своме издавачу продао ауторско право, а овај не хтједе дјела даље штампати. Године !862 штампао је у амстердамским новинамаовај оглас: Јављамнароду холандском, да сам добио писмо, у коме ми пријете, да ће ми за дуг продати моје покућство. Ја немам другог покућства осим хаљина моје дјеце. То је опет ваша срамота, Холандези, не моја. Јавно мишљење бјеше се заузело за овог патника и поборника правде и истине. Шта више наступише преговори с њиме, да заузме министарску столицу, али вјеран своме начелу не хтједе компромиса склапати, те га све странке оставише. Званично не доби Декер нигдје признања, приватно са сваке стране. Особито је женскоме свијету импоновала мужевност и идејализам Декеров. Интересовање за њега и дјела његова расло је из дана у дан. Па тек шта је било повод штампању гдјекоје књиге! 1861 настрадаше Јаванци љуто од поплаве. У корист њихову изда

Декер књигу „Покажи ми мјесто гдје сам сијао." То донесе настрадалима 1300 фор. или деветину свега сакупљеног новца. У корист једног пострадалог писца штампа „ЈБубавна писма" (МтпеБпеуеп). Она му донесоше 400 фор. Кад је био започео издавати своје Идеје (Јс1ееп), добије од једне дјевојке из Хага писмо, које га толико задпви, да је одмах на њ одговорио. Декер није ни слутио, да ће моћи наћи у једне на први поглед обичне дјевојке толико привржености, толико духа. Та се дјевојка звала Мима Шепел (8сћере1). И отпоче оно дописивање, којег конац би, да се обоје смртно заљубише. Декер није хтио варати своје жене, јер то не би одговарало његовим начелима; он јој све призна, а она уважавајући ону, коју је толика срећа задесила, дајеједан Декер заволи, не прими то с негодовањем, него да би им на руку ишла и заштитила их од злих језика, кушала је заједно с Декером и Мимом живјети. Ипак видје, да је боље удаљити се. У Млецима је са сином провела остатак живота стојећи непрестано у вези с мужем својим и гледајући у њему вазда неко необично биће. Смрт њезина, која се збила 1874 силно је потресла Декера. Истом се тада вјенча Декер с Мимом. Декер није написао само оно, што смо имали прилику споменути. Послије своје смрти оставио је приличан број дјелаштампаних или у рукопису. Сва су она свједок његова великог и неустрашивог духа, који не обазирући се ни десно ни лијево иде напријед, куда га његова воља води, да се бори с највећим злом човјечанства: с лажи. Све му је неприродно, све исмијава: од политичког уређења до кућног обичаја. Није марио за религију, традицију, обичаје; врховно биће било му је: Ја. Обзира није имао ни према коме. Он издаје своја „Љуб&вна писма", а увод завршује ријечима: Публико, ја те презирем врло искрено. „ЈБубавна писма" су писма Декерова и жене његове, затим писма и једног и