Зора

Стр. 420

3 0 Р А

Бр. XII.

је душу да ли да речем залутао германски идејал чувства. Госпођа Марни рече насмјехнувши се: — Можда имате право. Дикенс мије послије Мопасана најмилији писац. Давида Коперфилда знам скоро на памет. —- Смијем ли Вас нешто запитати? Мало прије назвасте жену „створом бола", и мишљења сте да је њезина судбина неизмјерно тешка, да жена мора трпити... Али трпити лежи у људској природи. Мислите ли да обичаји и закони још више и сасвим неправедно повећавају природне боли жена? Па када описујете да је судбина сваке жене сажалења достојна, не теку ли Вам из пера бесвјесно ријечи које протестују против ових непотребних, неправедних невоља? — Изгледа ми то без наде на успјех. Како да промијеним? — Ако нико не почне, остаће вазда при старом. — И остаће тако још дуго. Германске жене мисле друкчије... — Онда сте Ви — доврших опраштајући се — уз пркос плавом цвијећу у души, ипак Романка. Лијеп осмијех, љубазан покрет руке, и витки стас ступаше уза ме пратећи ме до врата. * — Ма<1ате Г)ате1 Безиеиг? •—• Код куће је — одговори вратарица. Брзо се попех уза степенице и нађох се у маленом дому ове књижевнице, пред гиздавим столом за којим се толико красних душевних студија написало. Баше1 Безиеиг дочекз'је госте врло љубазно, срдачно и једноставно. Као дијете француског оца и ирске али протестанске мајке дошла је у својој петнаестој години у Енглеску, да ондје језик научи и да се наоружа знањем које ће јој потребно бити да насушни хљеб заслужи. Јеаппе 1/018еаи (ово јој је право име) узе без мрмљања не лаку судбу приватне учитељице. Гдје је требало дужности испуњавати била је на свом мјесту.

Вративши се у Француску давалаје, као што ми смијући се приповиједаше, лекције сваке врсте, из француског, енглеског шта више из математике. Уз то вазда добро расположена, срчана, ревна, макар и били путеви дуги, вријеме рђаво а ножице још више уморне. Та двадесетгодишња дјевојка имађаше сан, имађаше наду, што је далеко преко давања лекција излазило: покрај логаритамских таблица и граматике лежаше у њезину столу рукопис који је садржавао нешто најљепше најпојетичније — стихове. Једнога дана однесе једноме издавачу мало дјело: Иеигз <Г аугП. Смјерна свјежина стихова свидје се, дјело се прими и штампа, а француска га Академија награди. Ваше1 Гезиеиг постаде чувена. Наскоро пријеђе на поље романа, а онда на драматско. На психологију и начин писања ове списатељице дјелује Бурже врло много: обоје је врло оштроумно и фино, стил каткад управо биран. Она обично приповиједа модерне, париске, љубавне згоде. Оне су страсне, њежне и свршавају понајвише тужно као код Жан Марни. И код ње су жене које, јер им је природа њежнија од разочарања у животу, више пате него ли људи који су суровије себичности. Већином су живци који пркосе овим женама. Оне немају хладнокрвности ни мира. Оне чезну за љубављу, захтијевају право на живот, али се не усуђују обоје ово примити или се касније саме од свог чина поплаше ако се усуде. Оне поштују свијет и обичај и боје се обојега, макар се о то и огријешиле по који пут у заносу страсти. Оне се кају ради своје смјелости и пропадају душевно ради тога кајања. Ваше1 Безиеиг се у пошљедње доба у овом правцу даље развијала. Упознала се с „новом женом" енглеске књижевности; приближила се ономе женскоме кругу који издаје политички лист Ба ГгопЛе и у њему заступа еманципацију жена. Почела је сумњати у оправданост оних друштвених и законских установа, којеарп-