Зора

Стр. 42

3 0 Р А

Бр. I.

читаоце. Ни обликом ни обимом, оне неће излазити из оквира једнога књижевнога листа. Нове књижевне појаве, заједно с научним и умјетничким покретима како у нас тако и у другом свијету, пратиће се у нарочитим прегледима, у рефератима, и у биљешкама. Прегледи српске, словенске, и туђих књижевности, као и прегледи научни и позоришни, излазиће неки у сваком броју, неки периодично. Уредништво ће се старати да појаве не само записује, него и да их оцјењује. Нарочито ће се пажња поклањати оцјењивању производа наше народне књижевности, јер њој у пошљедње вријеме недостају не толико радне снаге, колико озбиљна и правична критика, те ће се овај лист старати да појача похвална настојавања оних наших листова који и до сад на томе раде. Једном ријечју, Орпски КњиИсевни Гласник тежиће да се приближи европским листовима, којима поље престаје тек ондје гдје настаје најстрожа научна стручност. Читаоци ће оцијенити колико је нови лист правилно схватио савремене погребе српске књижевности, и колико ће он успјети да одговори постављеном задатку. По нашем удружењу може се видјети да су нас при овом послу од општег књижевног значаја руководиле само идеје о напретку српске књиге. На тај начин, Српски КшЛети Гласник заснован је на тако широкој основи, да заслужује одзив свакога озбиљнога пријатеља српске књижевности и онога чему она служи." — Од чисто и строго књижевног листа, по угледу страних сличних прегледа, одавна се осјећала у нас потреба. Господин Недић покушао је са својим Српским Ирегледом да нам тај недостатак надокнади али, на наше велико жаљење, дочекан кривим схватањима и познатом апатијом наше интелигенције,која је позвана да буде читалачка публика оваквих часописа, — морао је да убрзо с њиме престане. Коло млађих и спремних наших књижевника покрећу, у добар час, лист, који ће нам, познавајући имена његових заснивача, попунити ону досада осјетљиву празнину у нашој савременој књижевности. Зора га поздравља са пуним повјерењем и најтоплије препоручује својим читаоцима. * Бранкоио Коло отворило је, у својим биљешкама, нову рубрику: Шта се у нас преподи, гдје најтачније гледа да забиљежи сваки пријевод који излази ма у ком политичком листу српском. Како Летопис доноси потпун пријеглед белетристичних наших листова, то би грађа за библиограФију свакогодишње српске књижевности била прилично заступљена. Зора је сама хтјела да послужи овој досадањој оскудици али, крај напоменуте ствари, био би јој труд сувишан. Него ради потпунијег прегледа било би још нешто за што би умолили позване Факторе. Бранкоео Коло могло би узети на себе још и ту, (кад је нама то немогуће) дабогме трудну, дужност да региструје не само шта преводе политички српски листови него и шта у опће доносе у својим подлисцима и одређеним ступцима за књижевност и просвјету. Нека уз то још један лист прими на себе дужност биљежења осталих садржаја разноврсних стручних часописа и новина па ће заинтересован човјек лако моћи да се оријентише гдје шта излази у овом хаосу наше мале литературе. * Скетозар Ћоровић намјеран је за кратко вријеме да изда књижевни оглас ради претплате на Пјесме Авде Хасанбегова Карабеговића из хМодрича. Ове пјесме послао је преминули пјесник неколико дана прије смрти, уз ово дирљиво писмо: Драги Светозаре! Ево ти шаљелг своје све пјесме, јер ја сал1 ти, брате, тешко оболио па их код себе не смијем оставити, јер би се посве за увијек изгубиље. Драги брате,ја ти их маљем, па шта знаш ради с њима. Траоки им

изда-вача па издај ако моокеги. Салго молим те, брате, јави ми чилг их примиш, да ја видим својилг очима, да су дошле у ТЂОЈе руке. Братски поздрав. ( Овај млади Србин Муслиман испјевао је већ до сада по српским листовииа доста заносних и красних пјесама. Неумитна смрт не даде му да своје српско родољубље развије у својој доцнијој мушкој снази, јер премину 20. децембра прошле године без оца и мајке у 22. години свога живота, пун воље, истинског дара и ванредне начитаности. У идућем броју донијећемо из нештампане збирке неколико посмрчади његових. — Алах рахмет ејлен! * Антоније Хаџић (Тона) прославио је своју четрдесетгодишњицу књижевног рада, и нехотице, у Суботици, свом родном мјесту, десивши се тамо. Српски народ биљежи радо у рубрици својих раденика имена људи који су његовом напретку, својим силлма, дали оно што се од појединаца тражило. Тона Хаџић је учинио, у најскромнијој својој повучености толико, да му српски народ, оданошћу према својим културним раденицима, најгоплију захвалност изриче. Мађарска штампа не би ни оно мало знала о српској литератури да не зна Змаја и Хаџића. Дневни политички мађарски листови донијели су и биљешке у својим књижевним рубрикама о тој прослави, наравно у магли свог незнања, ко је Хаџић у српској литератури, са пуно симпатичних похвала. Тона Хаџић је не само типична појава напретка, српске литературе и живога Матице, него је његов тваралачки дух привријечио највишеу акцпји и одржању српске Талије у Војводини. Честитајући одличном свечару његово славље, желимо му гато већи успјех у позиву коме је он све своје силе данас посветио. V/ * у Биограду је почео излазити Матерински Лист, илустрован мјесечник за домаће васпитање и негозање дјеце, испитивање дјетињства у забавишту. Уредник је Раша Митровик, учитељ, уз сарадњу образованих матера, љекара и наставника. Цијена за Србију 4 а за стране земље 6 динара. * Просвета зове се лист што је почео да излази у Крагујевцу под уредништвом Јов. П. Јовановића уз сарадњу Милутпна Николића и Боже Г. Божића. Власник Ђ. С. Којић, учитељ. Излази трипут мјесечно. Цијена му је до краја школске године за Србију 6 динара а за остале земље 12. * Примили смо на приказ: 0 Вићентију Јованоиићу, прилози за историју митрополитства му 173!. 1737. По архивскнм изворима израдио Милутин Јакшић. У Новом Саду, штампарија српске књижаре Браће М. Поповићв 1900. Ово је дјело прештампано из Летописа Матице Српске. * Књижевно Одјелење Матице Српске држало је !8.јануара своју сједницу, која је досга бурно протекла. Један редован члан Матичин почео је да чита своје приговоре на оцјену коју је написао један други редовни члан на његово дјело и коју је оцјепу Књижевно Одјелење у прошлој сједници прихватило. На то скоче неки млађи чланови да протестују наводећи да се на већ прихваћену оцјену не могу никакве примједбе од стране писца, чије је дјело одбијено или усвојено, доносити, па ма то био и редовни члан Књижевног Одјелења, као што то није дозвољено ни осталим писцима који нису чланови тога Одјелења. То је изазвало разна тумачења, дебату која се најзад, енергичним и разложним настојањем неколицине млађих чланова, свршила донесеним закључком да нико нема права на већ прихваћену оцјену Књижевног Одјелења своје приговоре пред исто Одјелење