Зора

Стр. 206

3 0 Р А

Бр. VI.

пратио овећи дечак од својих 13—14 година, лица по готову са свим старачка и за чудо озбиљна. Све беше ружно на том мршавом и бледуњавом дечку, само су му плаве очи гледале некако чудновато благо, те умекшавале ону озбиљност његова бледа лица. Косу је имао велику, русу и увек неочешљану, чије су га неуређене витице чиниле још ружнијим и чуднијим. То је био синчић Митков, Столе. Мали мршави коњић, Мишко, како су му и отац и син тепали, познавао је по готову сваку кућу у нашој улици, где је Митко млеко носио. Није било потребно заустављати га, он је сам стајао пред вратима, чекао док се млеко горе не однесе и гтотом са свим мирно стајао исто тако и пред друга врата и све тако дуж целе улице. На дирања дечија наћулио би уши, а затим би мирно махнуо репом као да ништа није ни било, а главу високо издизао и гледао на врата на која му је господар ушао. Пред нашим вратима стајао би донекле мирно гледајући право у мој прозор, а потом би почео да удара о земљу предњом ногом све дотле, док не би добио парче хлеба, на шта се био редовно навикао. — То је тако паметна животиња! рекао би онда Митко потпуно задовољан и тапкајући га по врату. Разум му као у човека а памти за причу. Јуче прешао сам крај улици и мислим да сам потпуно готов, те се дао у моје рачуне, кад Мишко од једном стаде. Потерам га, неће. Погледам га боље а он стоји пред кућом г. Марка, окренем се за собом а оно стоји још суд с млеком. Да, да, паметна је то животиња! Само што не проговори, — и онда га поново потапша по врату и нежно му шапне: — Ајд' Мишко, ајд' рано, далеко је нама путовати! — и дво-

колице се крену даље по неравној калдрми. — Знате ли, — рече ми старац једнога јутра, пошто је Мишко као и обично добио своје парче хлеба, то је за њега Фина храна, ђаконија к'о за децу колачи. Мало сламе и нешто кукуруза, то је довољно за њега, је л' да, мој стари војниче? А он се за то не љути. Поједе све тако лепо и кошар очисти, да се Столе не мучи изјутра и у вече. Из споредне улице указа се разбарушена глава сељачког дечка у излизаним старим чакширама и с ниским Фесом на глави, носећи у руци неку велику кутију. — А ту је и он, мој Столе, рече старац скрећући разговор на мршавог дечка, —- ви га познајете, је л' да? Красан је то мали, само не чује добро. Шта ћеш му, Господ му тако удели. Но шта се бојиш, рече му кад Столе мало даље застаде, — приђи ближе; господин те добро познаје. Ето видите тако, окрете поново мени, — много је срамежљив а добрадуша; Мишко га воли боље од све остале ми деце. Треба да их видите само у чаиру, кад Мишко пасе. Трчи заједно са Столетом, ухвати за рукав и вуче га к себи, па онда од једном потрчи у галоп и сакрије се иза дрвета, да га Столе тражи. Као права деца, ни узми ни остави! А и школу је учио он, мој Столе. Води ми рачуне код куће и записује све у књигу. Учитељ ми вели да га и даље оставим у школи овде негде, е али где је то за нас? То је само за варошку децу, а ми смо сељаци били, сељаци остајемо. Плуг и мотика, да оремо и копамо, па с тим и да умремо. Столе метну кутију у двоколице, па онда приђе Мишку и поче га мазно миловати, а старац извади иза паса лулу, запали је и метну у