Зора

Бр. VI.

3 0 Р А

Стр. 205

под Крстиловицу и Плачевицу! . . . За што изгибе тол'ка војска, — веће за сербез живење и звонење! ТТТ то ие звоне!?« — »Звона си немају, па како ће звоне!« зборе си па они. Краљ _се таг наљути па се врну у Ниш. — »Дор не дигнете звона, да знате да ви нећу дођем! Тој, рече, да се поздравите на Врањанлије!« рече краљ и наљути се. А, истин', требаше да се наљути! Посрамише се, много се посрамише грађани, па рекоше: »Истин', убаво си збори крал.!« па брго заредише кроз чаршију и маале, и скупише, жене, големе паре и купише звона.« Хехе! смеје се раздрагани чичаЈордан и наставља даље. »Када окачише звона у Врање, па када зачуше оно најмалецно »тим-тим«, па оно друго, па треће, па четврто, па пето како топ »бим-бам, бим-бам!« Једна лепотиња! Три дана гладан да ги слушаш; па ручак да заб'равиш! А Турци, (што су пшешка вера!) скуташе се у подруми, па покрише главу сас јаст'ци, јоргани и черге, а у уши восак набуташе, сал да не Ч УЈУ • ■ • С> ни си бегају оди звонење како ђавол од петлово појење! И петал је кристијански; за то се и не коље, нити па руча! Када у старо време, свети Петар уфати зорт па се одрече Криста; — три пута га петал утера у лаж!! За тој се и петал вика кристијански, и за то му давају чес'! А чуја сам из књиге, да има, ете, једна вера — па је кристијанска — што си на кубе — куде је код нас крс' — тура петла, демек, да распуђује нечисте силе. — Ех, оно звонење! И ја си звони! Уфати за јуже па кад запоја ону гњиланску: »Паде облак на Србију Појави се, џанум, сјајна звезда!« Тако је не само причао него и радио чича-Јордан. Јер сем поклона

учињених и спреманих да их учини, он је већ помало и хаџија био. Ишао је у Свете Дечане, ишао у Свету Гору и сад је само желио да иде на Свети Гроб, да се поклони. Да пошље оданде саборној цркви ону велику јерусалимску икону, што ју обично хаџије доносе и на којој су, као на каквом табеларном прегледу насликани и изнети сви догађаји мили и свети сваком добром хришћанину, то да пошље, а он сам да остане тамо; тамо да умре па да га сахране у светој долини Јорданској! (СВРШИЋЕ СЕ) Биоград. Троје (Хз мојих усиомена) — ЈМклош ЈТ. Тшрковкћ Т? ило ми је чудновато друштво, само 3 по себи типично и суморно као ' мутан октобарски дан. Састављао га је неки осниски старчић са својим малим мршавим коњићем и старим олупаним двоколицама што су сваког јутра дуго лупала кроз нашу улицу. Митко, господар, био је омален жив старчић са шиљатом главом ураслом у издигнута рамена и једним полустопалом, које је негде морао изгубити, те је при оду по мало нарамљивао. И лети и зими носио је сукнени похабани гуњ а опасивао се старим црвеним појасом, иза кога му је вирила лепо ишарана глава његове пречанске луле, кој}' је купио негде у Банату на вашару. Био је родом из Вишњице имао је тамо нешто земљице и две три кравице, од којих су и он и цела му породица живели. Свакога јутра долазио је на својим старим двоколицама, носио судове с млеком и уз пут пребројавао новац што би га од дуа^ика добио. Лети је ишао већином сам а зими га је