Зора

Стр. 214

3 0 Р А

Бр. VI.

0 Горскодо Бајенцу — ЈТавле ЈГоповкћ IV. /една од најважнијих страна каквог дела (драме н. нр.) јесте цртање карактера. Да дело буде лепо, један од првих услова је да карактери буду лепо оцртани. То се нарочито данас као такав услов сматра. Природно је, дакле, да се ми и на ову страну Вијенца осврнемо. Гледајмо, наиме, у овој глави, како су оцртани карактери у њему. Само, има ли, управо рећи, карактера у Вијенцу? Ми смо се навикли да карактере обично замишљамо пуне, развијене, у којима видимо јака осећања, страсти, целу душу човечију; онакве као што су у Шекспира, рецимо. Да, међутим, таквих карактера буде у једном делу, нужно је да у њему буде и радње. Код Шекспира су онакви карактери могућни баш за то што је радња пуна и јака па доиушта личностима да онако открију своју душу како то чине. Кад, напротив, у Вијенцу нема такве радње, може ли бити речи о карактерима у њему ? Може ипак. У Вијенцу, најпре, има местимице праве радње. У појави покајница н. пр. радња се уздиже чак до драматичности; ту се може, дакле, оцртати страст и цела душа; налик је на њу и појава бабе. А после, у Вијенцу има увек довољно радње за ову цељ. Ма како да је радња слаба, личности су ту: оне говоре, чине нешто, налазе се у овој или оној околности, а то је све довољно да се оне како тако окарактеришу, да открију бар своју нарав, ћуд, мишљење. Ако ту карактери не могу бити пуни као у драмама, они су, ако тако смем рећи, ситни као у скицама. У Вијенцу, право рећи, нема правих карактера: ту су само типови, фигуре, силуете. Ми их зато ипак можемо гледати, посматрати, проучавати. Покушајмо, дакле. Прегледајмо сваки карактер, колико је који добро оцртан.

Али да то учинимо, нужно је да почнемо нову полемику са Г. Решетаром, који је и ову страну дела огледао и истакао ту питање о индивидуалности карактера. Вратимо се, дакле, опет њему (последњи пут у осталом) и претресимо заједно с њим то питање, које је прво у оном о цртању карактера уопште.

Г. Решетар овако мисли. Карактери у Вијенцу немају, у главном, индивидуалности. Личности у њему (сем два изузетка: владика и игуман), немају свака за себе јасно оцртак карактер. Оне су тако слабо израђене, да се чак и не разликују међу собом. Што једна говори и чини, могла би и свака друга говорити и чинити. Можете мењати улоге Мићуновићу и Ватрићу, ништа се неће осетити на Вијенцу. Батрић ће рећи Мићуновића речи и Мићуновић Батрићеве, са толико исто умесности и природности као и да своје говоре. То вреди и за све остале личности. Свакој ће доликовати измењена улога као што јој доликује и њена властита. Премнога су места на којима је таква измена улога могућна. То просто значи да личности у Вијенцу немају индивидуалисане карактере. То, даље, значи, завршава Г. Решетар, да Његош није ни хтео да њихове карактере индивидуалише, него да у свима укупно „прикаже душу цијелога црногорскога народа." 1 ) То мишљење, међутим, није тачно. У њему, најпре, има неких претераносги. Да докаже индивидуалност карактера, Г. Ре-

') Мишљење Г. Решетара усвојио је и Г. Цар. „Главна оеоба, каже он, кнез (?) Данило, а ни остала споредна лица, не нредстављају по себи маркантну индивидуалност . . Тако и Г. Љ. Стојановић. РеФеришући о издању Г. Решетарова Г. Вијенца од 1890. (Просв. Гласник, 1881., стр. 65), Г. Стојановић наводи горње мишљење Г. Решетара и додаје: „И ја се потпуно слажем с писцем." Најпосле, и Францески је истога мишљења. Он каже о карактеру владике Данила: „прекрасно описан и једини може бити који је сасвим развијен." Вуловић и Лавров не дају своје мишљење о овом, нити истичу питање.