Зора

28*

Бр. VI.

3 0 Р А

Стр. 215

шетар одриче сувише. Одричући разлику личности по нарави, карактеру, душевним I својствима, он одриче, како изгледа, сваку разлику између њих. Он допушта разне измене улога и претпоставља њихову могућност, а не сећа се да није само индивидуалност карактера непомирљива са њима, не види да карактери могу бити неиндивидуалисани па да је ипак онако коренита измена улога немогућна. Премноге су разлике међу лицима које такву измену никако не допуштају. Нека то и нису разлике у карактеру, друге су. Г. Решетар их и сам зна, и ако ни једном речју није наговестио да претпоставља њихову могућност. Он је и сам готов увидети да његова тврдња потребује извесне корекције и ограничења, и ми му нећемо чинити неправду да буквално разумемо ту тврдњу његову. Ми дакле нећемо истицати разлику између Турака и Црногораца у Вијенцу, али ћемо ипак, ради обавештења читаоца, указати на једну финију разлику међу личностима. Мислим на разлику по родном месту. Личности у В и ј е н цу наиме, нису све из једног истог места или краја, него из целе Црне Горе; та се разлика њихова такође противи онако коренитим изменама улога како их је Г. Решетар схватио. Сердар Радоња н. пр. каже „на Ловћен сам вазда љетовао" зато што је с Његуша; сердар Јанко већ то не би рекао зато што је са Ријеке. Кнез Јанко, опет, каже како неће „више слушат оџе у Ћеклиће" зато што је из Ћеклића; кнез. Бајко то не би рекао зато што је из Заљути, из Кућишта управо. 1 ) И тако даље. Али да оставимо поједине речи, ни цели диалози или призори, често пута, не смеју се ни најмање дирати због ове „географске" разлике међу лицима. Видели смо, већ раније, да је то случај са појавом сватова, управо са оним почетним призором њеним. 2 ) Покажимо то исто и на појави покајница. У тој појави ') Нова Зета, 1890. Стр. 419—425. Чланак Из Цуца Ј. ф. Иванишевића. ' 2 ) В. другу главу ове расправе.

онај диалог кад се главари после самоубиства сестре Батрићеве разговарају о том догађају, сав је условљен овом разликом међу личностима. Никаква измена улога није ту допуштена. Речи које се ту кажу, доликују свака само оној личности која их одиста каже. Ево да видите. Погинуо Батрић и главари га жале. Који главари? Вук Томановић, јер је Цуца као и Батрић и лично га познаје; кнез Роган после, који је такође Цуца; Мићуновић, најпосле, али не као суплеменик него као стари знанац његов из четовања („шест путах сам с њим на муку био"). Има, међутим, главара којима је Батрићева смрт непозната и који распитују за њу: откуда, како, зашто да погине, и ко је, каква му је породица. А који су то? Војвода Батрић, сердар Јанко, кнез Јанко, од којих ни један није Цуца: први је Бајица, други Ријечанин, трећи Озринић (ни иначе ови нису могли имати познанства с Батрићем). Као што се види, има овде две врсте главара, различних по месту рођења, и отуда по смислу улога: може ли се сад распоред њихових улога изменити а да се логичност појаве тиме ни у колико не оштети ? Још нешто ваља приметити. Они први главари који су познавали Батрића, жале њега лично, а ови други жале његову сестру; и то је врло природно јер је ове последње њена смрт коју су својим очима гледали, морала више потрести него његова за коју само чују, а оне прве потресла је његова смрт. То такође зависи од оне географске разлике, и по том такође распоред улога не може бити друкчији. Према свему овом, може ли бити речи о могућности разних, произвољних измена улога у Вијенцу? Свакако не, него је овакво мишљење Г. Решетара претерано. Сем тога, ово -мишљење има и других мана. Г. Решетар, чини нам се, уско и погрешно сматра индивидуалност карактера. Он, изгледа, налази да је карактер једне личности индивидуалисан онда кад се та личност не може заменити другом. То није тачно. Јер, прво, може се десити