Зора

32*

Бр. VII.

3 0 Р А

Стр. 247

Ту Хум и Столац охоло се пењу, К'о мртва стража, што вјекове броји; На суром кршу, на хладном камењу, Ја видим прошлост прадједова моји'. 0, кол'ко само, колико ли пута Јуначка крвца потекла је током, Куд сада пастир вере се и лута За својим стадом — за овчицом кротком! Јест. Суре ове и врлетне хриди Нијема наша историја то је, На којој око вељу славу види, Негдашњу славу миле груде моје! Ту, доље хучна Неретва се пјени Кроз цв'јетну башчу, што се Мостар зове, И 6'јесним хуком к'о да прича мени Свијетле приче славе Србинове. Ту Бишће-поље. 0, колико туде Дивнијех српских витезова паше, Слободу бранећ' своје родне груде Колико њиха млаћан живот даше!

Буна

Џал, Ферида, да те више не видим ! Дости ми је било јада до сада. Њешто си ми учинила, безбели, те брез тебе нисам мого ни часа. Да си почем пошла ти у чочуке, ја бих свирб у саз или у зурну! — Сви су моји мене с тебе корили и овако о теби су зборили: »Шта ће, болан, она теби, шта ће? Није шукар, и наште да лаће!« Ал' ја теби бијадох под руком: могла си ме начињет' бауком, ил' ме превест' преко воде жедна Фираунко једна'

Гле, тамо доље, гдје из црних тмина Сребрна Буна тихо се искрада, И к'о да бјежи од паклених џина, Кроз цв'јетне башче нагло јури тада... Високо гори, у облак се дижу Врлетне хриде кршевите, голе, Гдје само лаки вихорови стижу, И оро-тице гнијезде се холе. На хридам тијем, гдје сад пустош влада, Бујани живот некада се лио, У густим сјенкам дебелога хлада Голи се овај камен негда крио. А красне ките витезова чили' Јуначке туд су игре заметали, Зидове оне, што с' бршљани скрили, Негда су двором владалачким звали. Ах, бјеше негда, ал' то бјеше давно, Кад Стјепан Вукчић владао је туна! Ах, бјеше негда — ал' то вр'јеме славно Још само знаде н'јема причат' Буна!

Осман ј 7. Ј)икић

Кад у мени распали се јангија, још силнија, још врелија, страснија, кад сам био плахо мерак на тебе, кад сам свезб севдах колик до неба, — твоја ватра на пречац се стишала. Али, шућур, дерт ме још не прекиде, све ћу ја то пребољети, иншала', што је ћаво већ понио, нек иде! .... Бир се скарим за земаном старим, и там, и там, по мах'ли се скитам, па се питам, да ме скрлет прође: шта л' ти оно од једанпут доће, те си намах нако била ледна, Фираунко једна?!

0, свете слике, што вас око гледа, Пуне л' сте сјаја, пуне л' веље славе! 0, да л' смо ваша ми достојна чеда?! Не, нисмо! Стидно сви погнимо главе!

<Ј>€?КД^